КСЕНИЈА СИДОРОВА, ПРВА ДАМА СВЕТСКЕ ХАРМОНИКЕ, ЗА „ДНЕВНИК” Радује ме када изађем из своје зоне комфора

У њеним извођењима, кроз веома богат концертни репертоар (и календар), посебно се истичу емотивна узбудљивост, виртуозитет, свестраност и изузетна суптилност у тумачењу литературе коју изводи. 

А њен репертоар је заиста импозантан, и креће се од Баха до Пјацоле, од Ефрема Подгајца и Вацлава Тројана до Ерки-Свена Тира и Жоржа Бизеа. Она је инспирација многим савременицима, који су јој посветили бројне концерте за хармонику, али је и врло тражен камерни сарадник. Редовно сарађује с Авијем Авиталом, Милошем Карадаглићем, Хуаном Флоресом, Томасом Гулдом, Немањом Радуловићем, а поред класичног, запажено је и њено учешће у крос-овер пројектима.

Љубав према свом инструменту добила је од баке, која је као прави виртуоз свирала гармошку, прототип хармонике, и по томе била популарна међу породицом и пријатељима. Хармонику је Сидорова почела да свира са шест година мада су је у школи убеђивали да упише клавир или виолину.

– Били су изненађени мојом одлуком, говорили су да на хармонику прелазе неуспешни пијанисти – каже нам кроз смех. – Предлагали су ми да почнемм с клавиром, па ако ми не буде добро ишло у првој години, да онда пређем на хармонику. Али ја, иако мала, нисам пристала на то. Остала сам наредних десет година, увек задовољна због те одлуке.

Читаву деценију се школовала код Марије Гаселе, и ту је заправо открила да постоје и други млади хармоникаши, али тек када је дошла у Лондон да студира на Краљевској академији, пронашла је људе чија су осећања о потенцијалу хармонике одговарала њеним. Како и сама истиче, ту се најбоље осећала јер је била међу колегама који су, заједно са њом, желели да поправе углед хармонике који је до тада имала у класичној музици. 

– Оно што ми се допало у Лондону јесте то што су хармонику третирали као класични, а не као народни инструмент. Ако одете да студирате на Московском конзерваторијуму, бићете у одељењу за народну музику, али у Лондону припадате свим групама – објашњава Сидорова своје школовање у Лондону.

Лондонски период посебно истиче у својој биографији јер је била у прилици да дебитује у Вигмор холу 2009. У мају 2012. постала је прва добитница међународне награде Фондације „Брин Терфел“, а у октобру 2015. појавила се, заједно са Стингом, у Ројал Алберт холу на прослави 50. рођендана овог чувеног велшког бас-баритона.

– Стати пред оркестар је увек изазов јер хармоника сама по себи може да произведе звук камерног оркестра – истиче Сидорова. Иако стално добија позиве за солистичке концерте, њој су најдражи они уз мање камерне ансамбле. Као сасвим јединствено искуство истиче наступ са Биг-бендом Радио Летоније.

– Увек ме радује да изађем из своје зоне комфора мада ме џез помало плаши. Током школовања нисам савладала импровизацију, једноставно није било прилике за то. Иако сам на том концерту изводила Баха, ту није било класичне импровизације; окружење џез оркестра носи потпуно ново тумачење Бахове музике – донели смо известан плесни моменат, посебно у француским и енглеским свитама...

Како и сама истиче, са савременом музиком овај инструмент је заиста добио свој идентитет. Многи композитори посветили су Ксенији Сидоровој своја дела. Управо због великог броја премијерних извођења интересовало нас је колико је важно припремати ново дело уз присуство аутора.

– Сматрам да је једна од мојих главних мисија као хармоникаша да радим с новим композиторима, да их упознајем с овим веома разноврсним инструментом и да на тај начин заједнички проширујемо репертоар. Тренутно радим с Добринком Табаковом и Фазилом Сајем. Ту су и Пјетро Рофи, Сергеј Акунов, Артурс Маскатс. И морам да признам да сам једноставно одушевљена што радим с толико различитих аутора јер свако од њих има другачији, али веома богат музички и хармонски језик. Сви они хармонику сматрају фасцинантним инстурментом. За мене лично, рад са сваким од њих тера ме да научим нешто ново, било о мом инструменту или о музици уопште. Све у свему, то је веома обогаћујуће и јединствено искуство.“

И у Србији је све већа популарност хармонике у савременим музичким токовима. Имамо велики број младих и успешних извођача, али и праву експанзију нових композиција написаних за овај инструмент. Да ли сте имали прилике да упознате неке од извођача из Србије или да чујете дело савремених српских аутора за ваш инструмент?

– Одувек сам знала да је Србија прави расадник музичких талената и да хармоника заузима прво место у традиционалној музици и драго ми је да је своје место нашла и у савременим делима. Нисам још изводила музику српских аутора, али сам врло радознала да то откријем. Радо ћу понети са собом неке нове партитуре и снимке – поручује Сидорова кроз осмех.

Мирјана Лазаревић