KSENIJA SIDOROVA, PRVA DAMA SVETSKE HARMONIKE, ZA „DNEVNIK” Raduje me kada izađem iz svoje zone komfora

U njenim izvođenjima, kroz veoma bogat koncertni repertoar (i kalendar), posebno se ističu emotivna uzbudljivost, virtuozitet, svestranost i izuzetna suptilnost u tumačenju literature koju izvodi. 

A njen repertoar je zaista impozantan, i kreće se od Baha do Pjacole, od Efrema Podgajca i Vaclava Trojana do Erki-Svena Tira i Žorža Bizea. Ona je inspiracija mnogim savremenicima, koji su joj posvetili brojne koncerte za harmoniku, ali je i vrlo tražen kamerni saradnik. Redovno sarađuje s Avijem Avitalom, Milošem Karadaglićem, Huanom Floresom, Tomasom Guldom, Nemanjom Radulovićem, a pored klasičnog, zapaženo je i njeno učešće u kros-over projektima.

Ljubav prema svom instrumentu dobila je od bake, koja je kao pravi virtuoz svirala garmošku, prototip harmonike, i po tome bila popularna među porodicom i prijateljima. Harmoniku je Sidorova počela da svira sa šest godina mada su je u školi ubeđivali da upiše klavir ili violinu.

– Bili su iznenađeni mojom odlukom, govorili su da na harmoniku prelaze neuspešni pijanisti – kaže nam kroz smeh. – Predlagali su mi da počnemm s klavirom, pa ako mi ne bude dobro išlo u prvoj godini, da onda pređem na harmoniku. Ali ja, iako mala, nisam pristala na to. Ostala sam narednih deset godina, uvek zadovoljna zbog te odluke.

Čitavu deceniju se školovala kod Marije Gasele, i tu je zapravo otkrila da postoje i drugi mladi harmonikaši, ali tek kada je došla u London da studira na Kraljevskoj akademiji, pronašla je ljude čija su osećanja o potencijalu harmonike odgovarala njenim. Kako i sama ističe, tu se najbolje osećala jer je bila među kolegama koji su, zajedno sa njom, želeli da poprave ugled harmonike koji je do tada imala u klasičnoj muzici. 

– Ono što mi se dopalo u Londonu jeste to što su harmoniku tretirali kao klasični, a ne kao narodni instrument. Ako odete da studirate na Moskovskom konzervatorijumu, bićete u odeljenju za narodnu muziku, ali u Londonu pripadate svim grupama – objašnjava Sidorova svoje školovanje u Londonu.

Londonski period posebno ističe u svojoj biografiji jer je bila u prilici da debituje u Vigmor holu 2009. U maju 2012. postala je prva dobitnica međunarodne nagrade Fondacije „Brin Terfel“, a u oktobru 2015. pojavila se, zajedno sa Stingom, u Rojal Albert holu na proslavi 50. rođendana ovog čuvenog velškog bas-baritona.

– Stati pred orkestar je uvek izazov jer harmonika sama po sebi može da proizvede zvuk kamernog orkestra – ističe Sidorova. Iako stalno dobija pozive za solističke koncerte, njoj su najdraži oni uz manje kamerne ansamble. Kao sasvim jedinstveno iskustvo ističe nastup sa Big-bendom Radio Letonije.

– Uvek me raduje da izađem iz svoje zone komfora mada me džez pomalo plaši. Tokom školovanja nisam savladala improvizaciju, jednostavno nije bilo prilike za to. Iako sam na tom koncertu izvodila Baha, tu nije bilo klasične improvizacije; okruženje džez orkestra nosi potpuno novo tumačenje Bahove muzike – doneli smo izvestan plesni momenat, posebno u francuskim i engleskim svitama...

Kako i sama ističe, sa savremenom muzikom ovaj instrument je zaista dobio svoj identitet. Mnogi kompozitori posvetili su Kseniji Sidorovoj svoja dela. Upravo zbog velikog broja premijernih izvođenja interesovalo nas je koliko je važno pripremati novo delo uz prisustvo autora.

– Smatram da je jedna od mojih glavnih misija kao harmonikaša da radim s novim kompozitorima, da ih upoznajem s ovim veoma raznovrsnim instrumentom i da na taj način zajednički proširujemo repertoar. Trenutno radim s Dobrinkom Tabakovom i Fazilom Sajem. Tu su i Pjetro Rofi, Sergej Akunov, Arturs Maskats. I moram da priznam da sam jednostavno oduševljena što radim s toliko različitih autora jer svako od njih ima drugačiji, ali veoma bogat muzički i harmonski jezik. Svi oni harmoniku smatraju fascinantnim insturmentom. Za mene lično, rad sa svakim od njih tera me da naučim nešto novo, bilo o mom instrumentu ili o muzici uopšte. Sve u svemu, to je veoma obogaćujuće i jedinstveno iskustvo.“

I u Srbiji je sve veća popularnost harmonike u savremenim muzičkim tokovima. Imamo veliki broj mladih i uspešnih izvođača, ali i pravu ekspanziju novih kompozicija napisanih za ovaj instrument. Da li ste imali prilike da upoznate neke od izvođača iz Srbije ili da čujete delo savremenih srpskih autora za vaš instrument?

– Oduvek sam znala da je Srbija pravi rasadnik muzičkih talenata i da harmonika zauzima prvo mesto u tradicionalnoj muzici i drago mi je da je svoje mesto našla i u savremenim delima. Nisam još izvodila muziku srpskih autora, ali sam vrlo radoznala da to otkrijem. Rado ću poneti sa sobom neke nove partiture i snimke – poručuje Sidorova kroz osmeh.

Mirjana Lazarević