ЈЕДАН ОД ПОСЛЕДЊИХ Страхиња Рашић је мајстор за поткивање, али и изузетан хармоникаш

И као да то није доста него сваки власник најплеменитијег четвороношца мора да лупа главу и о томе како да нађе честитог поткивача, па их све више долази на „Дедин салаш“, смештен на размеђу пута Сомбора и Кљајићева, у атару Ленија, код Страхиње Рашића- Раше, једног од све ређих војвођанских поткивача.

Ма колико био тражен као поткивач, Страхиња, потомак староставних бачких салашара са мајчине и кордунашких Крајишника са очеве стране, познат је и као човек весељак, одличан хармоникаш, за којег се не зна у којој улози је више овај српски дуњалук пропутовао.

- Макар што се мене тиче, није ми овај педикир за коње толико неспојив са музиком, јер су ми другари у тамбурашкој банди и сами коњари, па и ту љубав делимо – појашњава Страхиња, док везује кожне, попут оних каубојских, наногице, не би ли потковао једног од својих коња које држи на салашу. Поткивача је ипак далеко мање нег' добрих музичара и данас их можеш набројати на прсте једне руке, беседи нам саговорник док раскива своју Вранку, не би ли трошне потковице заменио новим, присећајући се својих поткивачких почетака.

- Како смо, са мајчине стране, имали овај салаш као младић, тинејџер скоро, купио сам и првог коња, Вихора, али како поткивача ни тада није било ни за лек, морао сам да се сналазим сам у почетку - сведочи Раша – Немаш како, него на Јутјуб, има доста клипова о томе, али на срећу наишао сам на Дамира Карана, искусног поткивача који се и сада истим послом бави али у Шведској, поткивајући касаче и препонаше. Питао ме да ли ћу да му помажем и тако учим занат, па смо следеће три године уздуж и попреко прокрстарили Србију, Хрватску и Мађарску, све коњима копита „сређујући“ – говори Раша док специјалним закривљеним ножем обрађује рожнати део Вранкиног копита.

Како у Војводини највише има запрежних коња, то се и Рашић специјализовао управо за њих, у дивану нам разбијајући неколико илузија. Прва је она о ужареној потковици која цврчи док се спаја са копитом, а друга о истоветности сваке коњске „ципеле“.

- Можда још по неки старији мајстор, који има ковачку радњу, више из навике него из стварне потребе ради „на врело“, али како коњи више нису радне животиње, па су им и копита у далеко бољем стању, најчешће се ради „на хладно“. Са ужареним потковицама се радило корективно, код оштећених копита, а данас се избегава јер се услед високе температуре метала ослобађа уље из рожнатог дела копита – теоријски подучава свом занату Страхиња.

Најкомпликованије је поткивање касача, то је права поткивачка академија, јер за свако његово копито се мора „скројити“ посебна потковица у односу на висину и структуру копита, како коњ гази...

- То се не ради без угломера и познавања самог коња, па тако најчешће сами возачи сулки поткивају своје коње – приводећи самом крају поткивање Вранке појашњава Рашић, наводећи као пример свог доброг пријатеља Владу Прибића који „тера“ сулке у ергели „Дрим кечер“ славног кошаркаша Николе Јокића.

Како се и сам коњарством бави Раши не недостаје ни запрега ни опреме, па под стрехом мирује неколико спортских и парадних кочија-фијакера, а ту је и штајер ваген, по којима је, због пуно посла, већ помало прашина пала. Ту су и санке, само снег да падне па да својом лепшом половином, супругом Зорком, пројезди зимским атаром.

М. Миљеновић

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.