ТВОЈА РЕЧ: МИЛИЦА ЛЕКИЋ (22), ОМЛАДИНСКА РАДНИЦА Некад је довољно само питати: „Зашто тако мислиш?”
Омладински рад је професија која је од 2019. године регистрована у Јединственом кодексу шифара за евиденцију Националне службе за запошљавање и то под шифром 3412.03, међутим, још увек је поприлична енигма у нашем друштву. На популаризацији ове струке и упознавања јавности, а пре свега младих, ради се већ годинама, за шта су задужене разне организације на локалном и републичком нивоу. Једна од њих је и Центар за омладински рад (ЦЗОР) у Новом Саду, а чија је омладинска радница Милица Лекић (22) наша овонедељна саговорница, која има задатак да предочи о чему је ту заправо реч.
Наиме, омладински рад је помагачка струка, а радници су ту да младе разумеју и не осуђују, штавише треба да их оснажи да и сами постану сигурни у себе, свој идентитет, жеље и потребе, а уједно и постану лидери у својој заједници, особе које ће доприносити променама. То значи да сва омладина, од почетка адолесценције, има прилику да добије свог омладинског радника, који ће му пружити потребну подршку здравог окружења. Један од начина је дружење у оквиру Омладинског клуба ЦЗОР, који се организује сваког четвртка у вечерњим часовима, о чему детаљније и можете прочитати на њиховом сајту (czor.org).
– Искрено, код мене је све кренуло тотално спонтано. У средњој школи сам кренула да волонтирам у Омладинском клубу и радила сам са младима који живе у удаљеним заједницама на територији Новог Сада, а који су у лошијој социјално-економској ситуацији и с којима се ради на интеграцији. У почетку се нисам видела у томе, али ме је интересовала омладинска политика. Временом сам схватила да ми је омладински рад кул, да је шаролик и да не постоје ограничења што се тиче тема и начина рада, па свако може да се уклопи – прича наша саговорница која ради при ЦЗОР-у већ три године, чланица је Савета за младе Владе РС, а и студенткиња је социјалног рада на Филозофском факултету у Новом Саду.
На који начин је на тебе утицао омладински рад још док си била средњошколка, а како данас кад си и сама омладинска радница? Можеш ли да објасниш шта уопште значи омладински рад, јер мислим да је и даље енигма у нашем друштву?
– Мени је моја омладинска радница значила у смислу да препознам шта хоћу, шта нећу, да је у реду оно што хоћу и нећу, а и оснажила ме је да имам капацитете за ствари које желим да радим, које ме интересују, нарочито када причам о тим преносивим вештинама попут комуникације, јавних наступа, критичког размишљања, што и јесте поента свега. Јесте да ми млади имамо и родитеље и школу, заиста различите системе у нашим животима који нам могу бити подршка, али омладински рад је додатак, нешто што тај циклус заокружује. То је помагачка професија која се посвећује младима на начин који није институционализован. Омладински рад је моменат прихватања младе особе такве каква јесте и подразумева њено преиспитивање сопствених ставова. Ја, конкретно, радим углавном са момцима који имају мало „крута” мишљења и нека понашања која нису у складу са вредностима. Оно што ми се и показало у пракси јесте да њих нико не саслуша, а сви их осуђују. Штагод да ми испричају ја их не осуђујем и нисам ту да им кажем шта је добро или лоше, већ постављам питања уз помоћ којих они сами могу да сагледају своје системе вредности. Некад је довољно само питати: „Зашто тако мислиш?” Заиста сам заинтересована да чујем одговоре, а они уз та питања освесте неке ствари.
У целој тој причи, твоја предност јесте што си млада и није велики генерацијски јаз међу вама па се боље разумете, али верујем да има и неких мана...
– Свакако. Кад радим са младима није мана што сам и ја млада, већ ме институције и старији не доживљавају довољно озбиљно. Али у мом раду више ствара проблем то што сам женско, али не до те мере да је моја безбедност угрожена.
Шта би рекла себи као средњошколки из перспективе омладинске раднице?
– Сада сам захвална на свим добрим и лошим стварима које су ми се десиле, па бих рекла: „Буди своја!” И тај моменат што сам се преиспитивала да ли је све са мном у реду јер сам другачија од свог окружења, ме је и довео до ЦЗОР–а.
Шта је потребно да омладински рад буде препознатљивији и пођеднако доступан младима широм земље?
– Треба кренути од тога да едукација за омладинског радника буде део формалног образовања, на чему Национална асоцијација практичара/ки омладинског рада (НАПОР) и ради. Потребно је имати континуирани систем образовања омладинских радника, да не буду у дефициту и да могу да покрију све делове Србије и све младе особе. Такође, потребно је да се омладински рад стандардизује. То су неки кораци да не би све зависило од добре воље појединаца, већ да постоји протокол, стандард где смо, ко смо и са ким све треба да сарађујемо.
Л. Радловачки
