TVOJA REČ: MILICA LEKIĆ (22), OMLADINSKA RADNICA Nekad je dovoljno samo pitati: „Zašto tako misliš?”

Naime, omladinski rad je pomagačka struka, a radnici su tu da mlade razumeju i ne osuđuju, štaviše treba da ih osnaži da i sami postanu sigurni u sebe, svoj identitet, želje i potrebe, a ujedno i postanu lideri u svojoj zajednici, osobe koje će doprinositi promenama. To znači da sva omladina, od početka adolescencije, ima priliku da dobije svog omladinskog radnika, koji će mu pružiti potrebnu podršku zdravog okruženja. Jedan od načina je druženje u okviru Omladinskog kluba CZOR, koji se organizuje svakog četvrtka u večernjim časovima, o čemu detaljnije i možete pročitati na njihovom sajtu (czor.org).

– Iskreno, kod mene je sve krenulo totalno spontano. U srednjoj školi sam krenula da volontiram u Omladinskom klubu i radila sam sa mladima koji žive u udaljenim zajednicama na teritoriji Novog Sada, a koji su u lošijoj socijalno-ekonomskoj situaciji i s kojima se radi na integraciji. U početku se nisam videla u tome, ali me je interesovala omladinska politika. Vremenom sam shvatila da mi je omladinski rad kul, da je šarolik i da ne postoje ograničenja što se tiče tema i načina rada, pa svako može da se uklopi – priča naša sagovornica koja radi pri CZOR-u već tri godine, članica je Saveta za mlade Vlade RS, a i studentkinja je socijalnog rada na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Na koji način je na tebe uticao omladinski rad još dok si bila srednjoškolka, a kako danas kad si i sama omladinska radnica? Možeš li da objasniš šta uopšte znači omladinski rad, jer mislim da je i dalje enigma u našem društvu?

– Meni je moja omladinska radnica značila u smislu da prepoznam šta hoću, šta neću, da je u redu ono što hoću i neću, a i osnažila me je da imam kapacitete za stvari koje želim da radim, koje me interesuju, naročito kada pričam o tim prenosivim veštinama poput komunikacije, javnih nastupa, kritičkog razmišljanja, što i jeste poenta svega. Jeste da mi mladi imamo i roditelje i školu, zaista različite sisteme u našim životima koji nam mogu biti podrška, ali omladinski rad je dodatak, nešto što taj ciklus zaokružuje. To je pomagačka profesija koja se posvećuje mladima na način koji nije institucionalizovan. Omladinski rad je momenat prihvatanja mlade osobe takve kakva jeste i podrazumeva njeno preispitivanje sopstvenih stavova. Ja, konkretno, radim uglavnom sa momcima koji imaju malo „kruta” mišljenja i neka ponašanja koja nisu u skladu sa vrednostima. Ono što mi se i pokazalo u praksi jeste da njih niko ne sasluša, a svi ih osuđuju. Štagod da mi ispričaju ja ih ne osuđujem i nisam tu da im kažem šta je dobro ili loše, već postavljam pitanja uz pomoć kojih oni sami mogu da sagledaju svoje sisteme vrednosti. Nekad je dovoljno samo pitati: „Zašto tako misliš?” Zaista sam zainteresovana da čujem odgovore, a oni uz ta pitanja osveste neke stvari.

U celoj toj priči, tvoja prednost jeste što si mlada i nije veliki generacijski jaz među vama pa se bolje razumete, ali verujem da ima i nekih mana...

– Svakako. Kad radim sa mladima nije mana što sam i ja mlada, već me institucije i stariji ne doživljavaju dovoljno ozbiljno. Ali u mom radu više stvara problem to što sam žensko, ali ne do te mere da je moja bezbednost ugrožena.

Šta bi rekla sebi kao srednjoškolki iz perspektive omladinske radnice?

– Sada sam zahvalna na svim dobrim i lošim stvarima koje su mi se desile, pa bih rekla: „Budi svoja!” I taj momenat što sam se preispitivala da li je sve sa mnom u redu jer sam drugačija od svog okruženja, me je i doveo do CZOR–a.

Šta je potrebno da omladinski rad bude prepoznatljiviji i pođednako dostupan mladima širom zemlje?

– Treba krenuti od toga da edukacija za omladinskog radnika bude deo formalnog obrazovanja, na čemu Nacionalna asocijacija praktičara/ki omladinskog rada (NAPOR) i radi. Potrebno je imati kontinuirani sistem obrazovanja omladinskih radnika, da ne budu u deficitu i da mogu da pokriju sve delove Srbije i sve mlade osobe. Takođe, potrebno je da se omladinski rad standardizuje. To su neki koraci da ne bi sve zavisilo od dobre volje pojedinaca, već da postoji protokol, standard gde smo, ko smo i sa kim sve treba da sarađujemo.

L. Radlovački