(ФОТО, ВИДЕО) ТВОЈА РЕЧ: МАРИЈАНА КАРАН (21) И ТАМАРА МИЈАИЛОВИЋ (30) – ВАТРОГАСЦИ И ми узимамо млаз и идемо прве

Њих две су става да се о ватрогаству треба чешће причати и од малих ногу, што Ватрогасни савез града Новог Сад у протеклом периоду интензивније и ради, обилазећи вртиће и основне школе. Међутим, бити жена у улози ватрогасца значи двоструку битку – једну против ватреног непријатеља, а другу против усађене предрасуде да тај позив није за њих. Иначе, у оперативним јединицама свих Добровољних ватрогасних друштава на територији Града Новог Сада тренутно су 84 жене!

Маријана: Члан сам ДВД-а од своје четврте године. Тад сам била најмлађа. Прошле године сам положила испит за оперативну јединицу и била сам недавно у Бангладешу на првој интервенцији. Будући да сам то изабрала за животни позив, била је то добра припрема. Примљена сам сада у ватрогасну бригаду, треба у септембру да кренем на обуку и надам се да ћу остати при томе. Волим свима да помогнем, волим акцију, да се нешто дешава, то ми је привлачно. У овоме сам се пронашла. Мене је деда уписао кад сам имала четири године у ДВД Каћ. Допало ми се, ишла сам и у средњу школу за то, завршила сам као техничар заштите од пожара, уписала сам и заштиту од катастрофалних догађаја и пожара у Београду на Академији техничких струковних студија.

Тамара: У мојој породици се нико није овим бавио, чак су били и мало против тога. Кад је дошло време да се уписује факултет и да се изабере неки позив, уписала сам цивилну заштиту и спасавање у ванредним ситуацијама на Високој техничкој школи у Новом Саду. Онда сам гледала да своје слободно време искористим како треба и тако сам случајно наишла на ДВД Петроварадин. Осам година сам већ у том Друштву, положила сам испит за оперативну јединицу, излазим на интервенције.

Женска екипа Добровољног ватрогасног друштва "Петроварадин" pic.twitter.com/gem4r8HDzb
— Дневник online (@DnevnikNS) May 16, 2024

Како изгледа тај моменат када вам зазвони телефон и знате шта вас чека?

Тамара: Адреналин је јако велик и осећај је јако леп, искрено, иако то није баш лепа ситуација. Али прво што помислим, пошто имам ћеркицу од три и по године, да ли неко може да је причува у том моменту. Првенствено гледам да се одазовем на апликацију и тражим где су ми кључеви. Тај адреналин крене чим телефон зазвони, срце брже куца.

Која су ваша задужења на терену? Јесу ли иста као и за мушке или вас поштеде јер сте цуре?

Тамара: Имамо идентична задужења. Код нас је једино битно да се слуша акција, да се слуша командир, не може ништа да се ради на своју руку, али нема подела на мушко и женско задужење. Ми смо на оперативноим вежбама научиле да радимо све. Једино што нама наше колеге некад уступају лакше послове, што је океј. Али и ми узимамо млаз и идемо прве. Нема оно – ти си женско, ти ћеш да стојиш и одврћеш вентил.

Како околина доживљава жену у улози ватрогасца?

Тамара: Па, постоје две подељене стране. С једне је одушевљење, а с друге – зашто то радимо? Или, као, имаш код куће дете, породицу, треба тиме да се бавиш, зар ниси то превазишла?

Ви које сте се одлучиле за овај позив водите две битке – једну против незгода, а другу против предрасуда.

Тамара: Искрено, више ништа никоме не доказујем. Ово је моја страшна жеља и воља, људи знају да ја од тога нећу одустати. Имам неки свој циљ, остварујем своје жеље и не вреди се више доказивати.

Маријана: Немам тај проблем јер имам подршку својих најближих и немам осећај да радим нешто погрешно. Изабрала сам леп позив и немам потребу да се обазирем на било какве предрасуде.

Тамара: Мислим да би свет био много лепши када би људи изабрали да своје слободно време посвете било каквом хуманитарном раду. Али код људи, све што није плаћено, гледају да немају времена за то. Исто је и са добровољним ватрогаством, проблем је кад схвате да није плаћено.

Како онда мотивисати децу и младе да крену вашим стопама?

Маријана: Кад сам била мала, било ми је јако лепо у Друштву, волела сам да идем на сва дешавања, такмичења, вежбе, просто то је исто као да дете тренира карате, фудбал... Само га треба заинтересовати за неке ствари. Полази то и од куће, да се дете научи да је то лепо и да зна да треба да помогне некоме на улици. Онда ће оно временом градити своју свест и само се прикључити неком хуманитарном раду.

Тамара: Ми имамо јако леп програм, у оквиру ког посећујемо вртиће и деци показујемо возило и опрему, али колико су они фасцинирани кад нас виде показује и ситуација када ми је девојчица трећег разреда притрчала, загрлила ме и рекла – ја тебе знам, ти си нама долазила у вртић! То јесте нека врста спорта и бесплатан је, али није довољно популаризован. Треба се и едуковати што се тиче прве помоћи и реаговања у било којој ситуацији, нарочито када је реч о пожару јер доста младих нема појма шта треба да раде у случају да се нешто деси, што су основне ствари, као општа култура.

Маријана: Често чујем да неко ни не зна број ватрогасне службе. Мислим да треба више о томе да се разговара и да се уведе у вртиће и школе као обавезно. Деца ће то запамтити.

Леа Радловачки