ХУК ВЕТРА КАО МУЗИКА ПРОМЕНА Инспирација у филму „Боб Дилан: Потпуно непознато” Џејмса Манголда

Гудио је и гудио да је одговор на сва тешка питања скривен у хуку ветра.

„Потпуно непознато” поднаслов је филма о Бобу Дилану, чији су стихови са почетка овог текста, сасвим извесно, потпуно чујни. Песник чије су песме уткане у општу културу западне цивилизације, па и света, награђен чак и Нобеловом наградом, и даље је посматран као поптуно непознат у филму Џејмса Манголда. 

Инспирација за поднаслов узета је из Диланове култне песме Like a Rolling Stone. У изворнику се односи на човека (тачније, жену) који се осећа као потпуни странац сам себи, па и другима, свему што представља овај живот. Попут бескућника. Тако да филм Џејмса Манголда као и свака биографска фикција, покушава да створи нову отаџбину за поимање једног песника. 

То место, та струја у случају Дилана, приказана је кроз само пар година његовог живота, кроз прелазак од писања фолк песама у рокенрол, побуну која је обележила цео период шездесетих година прошлог века, па је актуелна и данас у свакој сфери наших живота, јер очигледно - нема још увек правог уточишта осим оног у песмама.

Дилана којег игра Тимоти Шаламе упознајемо са свега 19 година, приликом доласка у Њујорк у посети свом идолу Вудију Гатрију, који је у том тренутку у болници. Манголд користи прилику да овај сјајан биографски детаљ укомпонује у контекст суђења којим је покушано да се дискредитује Гатријев политички ангажман у чувеној песми This Land is Your Land, поново актуелној не само у САД, него и широм света. 

This Machine Kills Fascists, Гатријев култни натпис на гитари који видимо и код Дилана у сцени посете у болници, није само посвета борби из Другог светског рата, него и целој експлоатацији државе као стецишта крупног капитала и корупције, криминалних радњи на рачун обичних људи, радника. Дилан је тај поклич не само усвојио, него и унапредио до неслућених размера, због чега и данас скоро сви знају за Дилана, не баш и за Гатрија.

Други ниво, лични ниво Диланове борбе за сопствено (пре)познавање као аутентичног, а не фолк или рок хероја, приказује унутрашње несналажење у пејзажу војске обожавалаца и очекивања, притиска да изађе на крај са сопственом амбицијом и њеним остварењем. У овом контексту, Дилан је приказан као човек који није свестан и баш свестран у односима које развија. Више је приказан као луталица и као што филм сугерише - потпуни незнанац. 

Између осталог, Дилан је приказан као човек који није свестан и баш свестран у односима које развија

Тимоти Шаламе можда и прелеп глумац за необичност Дилановог лика, ипак је веома уверљиво остварио у кључним сценама филма, у којима сугестивно делује као да је помало аутистичан. Наступи на Њупорт фолк фестивалу са Џоан Баез, као и турбулентна емотивна веза коју је имао са њом, обележиле су овај део уметниковог живота. 

И ту се филм и завршава, као веома снажна позивница за истраживање свега онога што је данас заправо и даље мање позната историја.

Едвард Нортон глумачки зрело, уз малу помоћ шминке и других додатака, готово до непрепознатљивости игра другог јунака америчке историје фолк музике и социјалистичког политичког активизма - Пита Сигера. Ели Фенинг и Моника Барбаро које играју Силви Русо и Џоан Баез, упечатљиво су важне не само улоге, него и развојне, готово мајчинске линије Дилановог сазревања, за којега су као да је био сироче, очинске фигуре заиста били Гатро и Сигерс. Џони Кеш (о којем је Манголд снимио подједнако бриљантан филм “Ход по ивици”) му је био нешто више као старији брат.

- Видео сам океан. - реченица је која ми се урезала након пројекције. Изговара је Џони Кеш Дилану у тренутку када ни један ни други не знају баш тачно шта би да ураде са својим животом.   

Музику и даље слушам. После биоскопског превода на српски Диланових песама, тек откривам сва њена у (в)етру скривена значења.