(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: СИЛВЕСТЕР ТАКАЧ, ПРОСЛАВЉЕНИ ФУДБАЛЕР ВОЈВОДИНЕ И ЗЛАТНИ ОЛИМПИЈАЦ ИЗ РИМА 1960. Златне успомене несуђеног кројача

Печат који је сопственим мајсторством „ударио“ наступајући за новосадску Војводину, међутим, никада неће избледети, па је разговор с њим био веома занимљив и инспиративан. Посебно за нас, који смо рођени управо у годинама када је Такач градио и исписивао најлепше странице каријере.

– Потичем из Ђурђева, где сам на свет дошао 1940. године – почео је причу. – Као што, вероватно, многи знају, Русин сам и до девете године ишао сам у сеоску школу, па мој српски језик није био довољно добар у то време. Читава моја многобројна породица преселила се у Нови Сад када сам био деветогодишњак, али сам и пре тога, у школи, код другара, на улици и у кућним двориштима, обожавао да играм фудбал. Нисам имао властиту лопту, али сам имао толику жељу за тим спортом, да сам одлазио код једног другара који ју је поседовао, како бисмо, макар само нас двојица, могли да шутирамо. Када их је било у Ђурђеву, ишао сам на локално игралиште да гледам утакмице и, када се данас свега тога сетим, био сам као просто опчињен фудбалом.

Силвестер је имао чак шесторицу браће и две сестре, а његов отац је рано преминуо, већ 1947. године, када је Такач имао само шест и по година.

– Тата је умро од последица рањавања у Другом светском рату, а ја сам био најмлађи у фамилији од мушких потомака, док је једино сестра Амалија рођена три године после мене. Када смо прешли у Нови Сад, имао сам срећу да смо становали у близини Еђшега, па смо мој брат Влада и ја, одлазили тамо да играмо кошарку, јер фудбала није било. Кренуо сам у Основну школу „Васа Стајић“, која се тада налазила у Футошком парку, па смо, моји другари и ја, и пре и после наставе, тамо нон-стоп јурцали за фудбалском лоптом. На нашу несрећу, то није било дозвољено да се ради на парковској трави, па смо стрепели  од чувара да нас не ухвати. Статива, наравно, није било, наше школске ташне играле су ту улогу, па нам их је он неретко купио и кући смо одлазили без школског прибора и због тога зарађивали батине. 

Таленат којим је располагао Такач, није дуго могао да прође непримећено.

– Сећам се да је, на углу Футошке и улице Цара Душана, постојао мали плац на којем смо умели да се заиграмо. Једног дана, памтим то добро, туда је пролазио неки човек и застао да погледа како се фудбалски надмудрујемо. Имао сам тада неких 12-13 година, а он ми је пришао и рекао да треба да одем у Војводину. Већ тада сам био свестан да сам мало бољи од вршњака, али су ми те његове речи дале додатни подстрек и самопоуздање да могу и озбиљније да играм. Ипак, то сам заборавио и, мислим да је то било 1954. године, Војводина је, у „Дневнику“, расписала позив за учлањење у њен пионирски тим. Са браћом Михајлом и Мирославом ишао сам на плажу на Дунаву и тада су ми рекли да бих требало да покушам. С једним другаром сам тамо отишао и тренер Фрањо Хирман одмах је приметио да ни један, ни други нисмо лоши. И тако је све почело...

Веома брзо Силвестер је дебитовао и за први тим црвено-белих.

– „Дунавски куп“ играо се 1958. године, на којем су учествовале екипе из Бугарске, Мађарске и тадашњег ЧССР-а. Добио сам, у дресу Војводине, прилику да упишем први званични наступ за сениоре, а пружио ми је тадашњи тренер Антал Лика. Те године, наиме, играло се Светско првенство у Шведској, на којем је наступило пет играча из нашег клуба, па је било простора и за нас млађе. За Југославију су играли Кривокућа, Бошков, Рајков, Веселиновић и Крстић, па сам прилику добио против Левског из Софије. У Новом Саду смо славили са 5:0, а ја сам постигао два и наместио још један гол. Штампа је одмах све то забележила, писао је о мени и Бора Милосављевић, чувени новинар, а то сам доживео као велики догађај. Тада сам одлучио и да прекинем школовање за кројача, које баш и нисам волео, односно да се потпуно посветим игри коју сам обожавао.

Такач је постао стандардни првотимац и убрзо му је стигао позив и у репрезентацију СФРЈ.

– Дебитовао сам у државном тиму већ 1959. године, против селекције Израела, од које смо изгубили 1:2, а желели смо да обезбедимо пласман на ОИ у Риму следеће године. То је значило да морамо да победимо Грчку у гостима и то смо, на убедљив начин, и остварили, славећи с 5:0. Била је то јако добра селекција наше земље и изборили смо право да наступимо на највећој смотри светског спорта. Истина је да сам у Италији играо само на утакмици против Турске, а ми смо били практично без десног крила. Ипак, пред финале, тренер Ћирић и селектор Александар Тирнанић, рекли су ми да ћу наступити у дуелу за златну медаљу, али... Повредио сам мишић и нисам желео да ризикујем, јер тада није било измена у екипи и, ако бих се додатно повредио, остали бисмо са само 10 играча на терену. И остали играчи су знали да сам планиран за поставу, а велики голман Благоје Видинић, сећам се, чак ме је терао с трибине Олимпијског стадиона на којој је пржило сунце, а с које смо пратили такмичења у атлетици, да се склоним у хладовину, јер треба играм у финалу с Данском. Није ме, ипак, било у тој утакмици и нисам добио злато које смо освојили победом од 3:1, већ сам сусрет пратио, са осталим играчима који нису наступили, са трибина.

Иако је, после остварења дечачких снова, у наредних шест месеци, како сам каже, играо далеко испод реалних могућности, вероватно је то да је „римска срећа“ трасирала даљи ток Такачеве каријере, усмеривши је ка освајању прве шампионске титуле с Војводине, која се догодила 1966. године, а у којој је оставио и те какав лични допринос.

– Уписао сам укупно 16 наступа за сениорски државни тим, али на велика такмичења нисам више ишао. Репрезентација ја, на Мундијалу 1962. године у Чилеу, необјашњиво поново играла без десног крила, иако смо Чебинац, Самарџић и ја били прилично добри на тој позицији. Међутим, на клупској сцени, имао сам срећу, као и остали млађи првотимци Војводине, да одрастам и играм са фудбалерима који су били најмање европска, а, по мени, чак и светска класа, попут Веселиновића, Рајкова, Бошкова, Ивоша, оба Крстића, Рогановића, голмана Вереша и Васића, Николића... Част ми је била да делим терен с њима, тим пре што су они били моји идоли. Као дете, гледао сам њихове тренинге и све утакмице, а онда сам се нашао уз њих. Гледао сам их као да су сишли с неба, с великим поштовањем, као на фудбалска божанства. Када је, 1964. године, директор клуба постао Вујадин Бошков, а тренер Бранко Станковић, нешто се ту променило. Иако у првој сезони нисмо остварили неки запаженији успех, они су имали идеју, додуше дискретно изражену, да спремимо екипу и да пробамо да освојимо титулу.

Визије фудбалских великана, међутим, у дело су се претвориле у сезони 1965/66, када су Новосађани освојили југословенски трон.

– Нисмо ни тада најсјајније кренули, јер смо у првом колу изгубили у Скопљу, али су потом уследиле победе у низу. Одједанпут смо почели да верујемо да можемо да стигнемо до трона, а да је заиста тако, мислим да смо најозбиљније схватили у претпоследњој утакмици јесењег дела, када смо победили у Београду Црвену звезду са 3:2. На полувремену смо водили чак 3:0, онда је ривал учинио напор и смањио резултат, али је победа припала нама. Било је, наравно, изазова и после тога, током пролећа, али је титула стигла у Нови Сад. Било је предивно тих дана у нашем граду, фудбал је био тема на сваком кораку, стадион је био испуњен, људи су нас препознавали, а ми смо се спремали за старт у Купу европских шампиона.

Војводина је у најцењенијем европском клупском такмичењу стигла до четвртфинала, у којем јој је само мало недостајало да се нађе и у полуфиналу. После трећег сусрета осмине финала с мадридским Атлетиком, међутим, Силвестер Такач прешао је у француски Рен, чиме су Новосађани остали изузетно ослабљени.

– Већ на првој утакмици против Атлетика у Новом Саду, у публици је био тада чувени менаџер Украјинчик, пореклом Пољак, који је гледао моју игру. Тада је сан сваког играча био да оде у иностранство и оствари финансијску добит.  Чини ми се да тада нисмо били свесни сами себе и тога колико вредимо као екипа, али и појединци, а Пантелић је био репрезентативац, Тривић такође... Потписао сам уговор с Французима, а у реваншу с Атлетиком, иако смо у првом сусрету славили с 3:1, могли смо да доживимо и тежи пораз од 0:2, Шпанци су играли сјајно, али је тек трећи сусрет донео расплет. И он је игран у Мадриду, постигао сам одлучујући гол и у том тренутку схватио да је моја прелепа прича с Војводином завршена. По завршетку, у нашу свлачионицу дошао је чувени Ференц Пушкаш и честитао нам. И данас сам емотиван када се тога сетим, памтим да сам отишао под туш и пустио понеку сузу. Е, шта би било да је било, односно да смо против Селтика могли да играмо комплетни, тешко је да се претпостави. Не бих да нагађам, али је у мојој души остало „записано“ да је то било прелепо време, у којем су настале успомене за читав живот .