ДЕЛО СТУДЕНТКИЊЕ ДРАМАТУРГИЈЕ МАРИЈЕ ДЕЛИЋ ПОСТАВЉЕНО НА ПОЗОРИШНУ СЦЕНУ „Публику не можеш да превариш”
Студенткиња драматургије Марија Делић недавно је доживела да њен дебитантски комад „Право у рикверц” буде постављен на сцену Аматерског позоришта „Јовица Јелић” из Банатског Карађорђева.
Њена срећа је била још већа јер је Марија из села у комшилуку – Банатског Двора.
– Неизмерно ми је драго што се премијера догодила управо у Аматерском позоришту „Јовица Јелић”. Захвална сам им на указаној прилици и на могућности да по први пут нешто што сам написала погледам уживо на сцени. Осећај је неописив, јер кад се нађеш у улози посматрача ствара се једна нова перспектива, која ти омогућава да много пажљивије сагледаваш све мане и предности текста. Једноставно, публику не можеш да превариш, јер она дође спремна да „улови” све недостатке приче или да исту (до)живи заједно са ликовима – прича нам Марија Делић.
Зато су важну улогу у оживљавању ове приче имале глумице Драгана и Ивана, које су својом маестралном интерпретацијом успеле публици још више да приближе ликове и да им додају неки свој лични печат.
– Мићков (Милан Мартиновић) редитељски допринос је подједнако важан, јер је он у тексту успео да пронађе неке невидљиве нити и да са њима додатно увеже читав комад – наглашава Марија.
Она каже да је писање постало њен „издувни вентил” још у нижим разредима основне школе.
– Поезија, да будем у потпуности прецизна. Преломни тренутак догодио се када ми је преминуо стриц, који ми је дотад био највећа подршка и неко ко је највише навијао да наставим да стварам. Тада дефинитивно одлучујем да ћу се (због њега) писањем бавити, на овај или на онај начин, читавог живота. Пред крај основне школе почињем да се интересујем за драматургију и да озбиљније размишљам о томе шта бих преко мог рада могла да кажем (о) другима. Дакле, знала сам да ће, ако нешто будем студирала, то бити само драматургија.
Међутим, како живот често уме изненада да промеша и да промени карте, тако се и Маријин пут до драматургије одужио.
– У гимназији, преко моје дивне професорке сазнајем за конкурс Руског дома за стипендирано школовање у Русији и пријављујем се. Сплетом одређених околности морала сам да изаберем други смер. Жеља за нечим новим, за неком другачијом врстом изазова и за променом средине је преовладала и одлазим у Питер на студије. Првих годину дана сам провела учећи језик, упознајући људе из различитих крајева света и живећи у граду у којем су некад живели и стварали великани попут Пушкина и Достојевског. Ипак, са почетком основних студија убрзо схватам да то није нешто чиме бих волела да се бавим у будућности. У октобру поново пакујем кофере, говорим „до свидания” културној престоници Русије и у јуну следеће године одлазим на пријемни испит за драматургију, на Академији уметности у Новом Саду.
Период између свега тога прошао је у „клацкању” – са једне стране ју је чекало суочавање са неуспехом ње као иностране студенткиње, а са друге стране неверица да ће можда коначно моћи да студира оно што одавно зна да жели.
– Клацкалица у једном тренутку увек превагне на неку страну, тако је направљена, кључ је у томе да научиш како да успоставиш равнотежу између обе стране. У мом случају, било је потребно да одем далеко да бих онда могла да дођем до оног што ми је увек било близу.
Узоре пре свега тражи у људима који је окружују.
– Волим када наиђем на некога ко, независно од професије, ужива у томе што ради и као такав успева да (позитивно) утиче на друге. Добар пример човека који је „свој на своме” свакако јесте Мићко (Милан Мартиновић) због којег мало аматерско позориште већ годинама успешно одолева свим изазовима и окупља генерације и генерације људи. То је велики успех за Банатско Карађорђево и за нашу општину, да уопште имамо могућност да се у својој околини сусретнемо са појмом позоришта, а онда и да погледамо квалитетне представе у којима глуме наше талентоване комшије. Изузетно је важно да постоји простор у којем појединци, поготово млади, могу да изразе свој глас, да сазревају као људи, да негују критичко мишљење и да својим радом утичу на друге...
Искуство које заувек остаје
Чињеницу да долази са села, Марија не види као ограничавајућу: „Писање не гледам као једнодимензионалну ствар, већ као бесконачан простор са којим можеш да се играш на различите начине, без обзира одакле долазиш. Важно је само да знаш шта желиш да кажеш. Оног који чита или гледа неки мој драмски текст, на пример, не занима ко сам ја. У том тренутку њега интересује само оно што је написано. Тек након тога може да пожели да на Гуглу ишчита податке о мени. И мислим да је то најлепша ствар у читавом процесу писања, када готов производ изађе пред људе и онда се догоди нешто попут састанка „на слепо”. Људи који мене не познају, и који се међусобно не познају, одлазе у позоришну или биоскопску салу да заједно погледају оно што сам написала. Они не познају почетак, средину и крај приче, али ипак су спремни да се упусте у тај процес. Преко свог дела гледам људе које не познајем, како на оно што је написано реагују као да гледају себе. И након тог процеса сви одлазимо упознати једни са другима, само је питање да ли ћемо се опет вратити једни другима. Не морамо, али то заједничко искуство заувек остаје”...
Тема која се често провлачи у њеним делима је управо породица, то јест процес одрастања. Родитељи, људи који нас окружују, људи који окружују њих, однос са вршњацима, утицај средине, све су то фактори који директно утичу на одрастање и постављају темељ ономе што касније постајемо. Проблемима који се јављају када одређени фактори „закажу” углавном, како каже, приступа на обрнути начин, приказујући одрасле људе који се муче са животом, управо због тога какво су детињство имали или нису имали.
– Писац је усамљен док пише, јер седи сам са својим мислима и преводи их у речи, али заправо у стварању тог одређеног дела учествује велики број људи који тога није ни свестан. Све о чему пишем везано је за неко моје лично искуство или за искуство људи око мене. И кад кренем у тај процес размишљања, истраживања и тражења инспирације, нико није безбедан и апсолутно свако може да постане део онога што стварам. Важно ми је да имам неку додирну тачку са темом, како бих могла да створим што уверљивију причу, у којој мени познато искуство претварам у нешто универзално са чим и други могу да се поистовете. Често волим да кажем да су срећни они који живе поред писца, јер ће (у зависности од тога какав тренутак инспирације су му пружили) живети вечно кроз његова дела. Са друге стране, сам писац ће вероватно живети много краће него што је могао, јер попут неког доктора покушава да своје и туђе ране излечи на папиру и да онда тим истим папиром оздрави и оне који то касније читају, гледају или слушају…