HUK VETRA KAO MUZIKA PROMENA Inspiracija u filmu „Bob Dilan: Potpuno nepoznato” Džejmsa Mangolda

Gudio je i gudio da je odgovor na sva teška pitanja skriven u huku vetra.

„Potpuno nepoznato” podnaslov je filma o Bobu Dilanu, čiji su stihovi sa početka ovog teksta, sasvim izvesno, potpuno čujni. Pesnik čije su pesme utkane u opštu kulturu zapadne civilizacije, pa i sveta, nagrađen čak i Nobelovom nagradom, i dalje je posmatran kao poptuno nepoznat u filmu Džejmsa Mangolda. 

Inspiracija za podnaslov uzeta je iz Dilanove kultne pesme Like a Rolling Stone. U izvorniku se odnosi na čoveka (tačnije, ženu) koji se oseća kao potpuni stranac sam sebi, pa i drugima, svemu što predstavlja ovaj život. Poput beskućnika. Tako da film Džejmsa Mangolda kao i svaka biografska fikcija, pokušava da stvori novu otadžbinu za poimanje jednog pesnika. 

To mesto, ta struja u slučaju Dilana, prikazana je kroz samo par godina njegovog života, kroz prelazak od pisanja folk pesama u rokenrol, pobunu koja je obeležila ceo period šezdesetih godina prošlog veka, pa je aktuelna i danas u svakoj sferi naših života, jer očigledno - nema još uvek pravog utočišta osim onog u pesmama.

Dilana kojeg igra Timoti Šalame upoznajemo sa svega 19 godina, prilikom dolaska u Njujork u poseti svom idolu Vudiju Gatriju, koji je u tom trenutku u bolnici. Mangold koristi priliku da ovaj sjajan biografski detalj ukomponuje u kontekst suđenja kojim je pokušano da se diskredituje Gatrijev politički angažman u čuvenoj pesmi This Land is Your Land, ponovo aktuelnoj ne samo u SAD, nego i širom sveta. 

This Machine Kills Fascists, Gatrijev kultni natpis na gitari koji vidimo i kod Dilana u sceni posete u bolnici, nije samo posveta borbi iz Drugog svetskog rata, nego i celoj eksploataciji države kao stecišta krupnog kapitala i korupcije, kriminalnih radnji na račun običnih ljudi, radnika. Dilan je taj poklič ne samo usvojio, nego i unapredio do neslućenih razmera, zbog čega i danas skoro svi znaju za Dilana, ne baš i za Gatrija.

Drugi nivo, lični nivo Dilanove borbe za sopstveno (pre)poznavanje kao autentičnog, a ne folk ili rok heroja, prikazuje unutrašnje nesnalaženje u pejzažu vojske obožavalaca i očekivanja, pritiska da izađe na kraj sa sopstvenom ambicijom i njenim ostvarenjem. U ovom kontekstu, Dilan je prikazan kao čovek koji nije svestan i baš svestran u odnosima koje razvija. Više je prikazan kao lutalica i kao što film sugeriše - potpuni neznanac. 

Između ostalog, Dilan je prikazan kao čovek koji nije svestan i baš svestran u odnosima koje razvija

Timoti Šalame možda i prelep glumac za neobičnost Dilanovog lika, ipak je veoma uverljivo ostvario u ključnim scenama filma, u kojima sugestivno deluje kao da je pomalo autističan. Nastupi na Njuport folk festivalu sa Džoan Baez, kao i turbulentna emotivna veza koju je imao sa njom, obeležile su ovaj deo umetnikovog života. 

I tu se film i završava, kao veoma snažna pozivnica za istraživanje svega onoga što je danas zapravo i dalje manje poznata istorija.

Edvard Norton glumački zrelo, uz malu pomoć šminke i drugih dodataka, gotovo do neprepoznatljivosti igra drugog junaka američke istorije folk muzike i socijalističkog političkog aktivizma - Pita Sigera. Eli Fening i Monika Barbaro koje igraju Silvi Ruso i Džoan Baez, upečatljivo su važne ne samo uloge, nego i razvojne, gotovo majčinske linije Dilanovog sazrevanja, za kojega su kao da je bio siroče, očinske figure zaista bili Gatro i Sigers. Džoni Keš (o kojem je Mangold snimio podjednako briljantan film “Hod po ivici”) mu je bio nešto više kao stariji brat.

- Video sam okean. - rečenica je koja mi se urezala nakon projekcije. Izgovara je Džoni Keš Dilanu u trenutku kada ni jedan ni drugi ne znaju baš tačno šta bi da urade sa svojim životom.   

Muziku i dalje slušam. Posle bioskopskog prevoda na srpski Dilanovih pesama, tek otkrivam sva njena u (v)etru skrivena značenja.