РОМАН НЕДЕЉЕ: Света породица

Живот мушких и женских предака у црногорском селу, и суживот с њима из перспективе младе, образоване жене, пружа, на први поглед, идеално поље за пропитивање патријархата и феминизма, с напрегнутом линијом која их прећутно раздваја. Ауторка умањује ову напетост преласком на гипку линију језика, која умекшава мушко-женско оштрине и опреке. Суочавање са смрћу деде, оца, а затим и стрица, након чега остаје празна кућа („Под кућом се, наравно, подразумијева татина страна породицеˮ), подстиче на промишљање од какве је грађе сачињен стуб породице, почевши од прабабе до најмлађих женских потомака. Оно што спаја празне зидове и стубове који их држе јесте порозност грађе, којом се ауторка бави с необичном топлином и нежношћу. 
Сећање на оца и стрица у тренуцима највеће слабости и болести обесмишљава било какву суровост према мушком, која се каткад појављује у новијем женском писму. Она, међутим, приступа другом и другачијем са жељом да разуме и оно што не може да прихвати, постављајући велики број питања која истичу зачудност не само као књижевни поступак, већ и као својство једног мало откривеног света. Тај свет се, међутим, отвара пред њом као близак и драг, чак и онда када жели да побегне од њега, што се на крају, очекивано, испоставља као вид немогућег бекства од себе. Јунакиња то чини учењем других језика („Језик који не говорим је матерњи”), дипломама („Скупљам дипломе као некад салвете. Из чистог страха”) и непрестаним испитивањем граница забаве, стварања и телесности („Хтјела бих из овог тијела напоље. Да чујем себи глас”). Оно што се открива у болним процепима свести од једне до друге сахране, од једног до другог путовања или сеансе код психотерапеута, јесте еманципованост као још увек неосвојена територија, којој је могуће приближити се само књижевношћу. 
Изражена самосвест (и самокритичност: „Али ја нисам добра!”) постају замена за слободу, која добија другачије обрисе у прошлости и садашњости. Најсугестивније је то у слици бабе-тетке која је живела на тридесетак корака од мора, а ниједном није обукла купаћи: „Умрла је, а да запливала није никад”. Бабе са мамине стране такође се нису купале, али одговор једне од њих обележава суштину дела: „Није нам нико бранио. Нијесмо ни ми никад тражиле, а што, али смо имале кад одит на море?”. Погрешно и поједностављено схватање некадашње забране, повлачи са собом и испразно разумевање слободе: шта се дешава сада када тражимо, а опет не добијамо оно што нам је потребно? и зашто, када нам нико не брани, бранимо саме себи? Представе о мушко-женским односима у прошлим и модерним временима сударају се тако у поимању слабости и снаге, при чему добијамо изненађујуће слике некадашег витализма („Ма му рекох ондаке: удариш ли ме још једном, заклаћу те на спавање”) и поражавајуће пасивности сада („Знам да ме додирује искључиво јер је пијан. Нико ништа не говори”). Начин на који ауторка поетским сликама, богатим интертекстуалним преплетима и језгровитим исказима боји празнине и сеновите просторе између оног некада и сада, ствара могућност нове виталности и обновљене снаге. 
Делови разговора са породицом и пријатељима дају живост нарацији, али се неочекивано издвајају разговори са службеницима, порезницима и нотарима. Кафкијанска равнодушност администрације, предвидиво, увод је у апсурд, но овде то није једино што хуморно разобличава друштвену стварност. Ако је потврда о пријави за посао сведена на обичан пост-ит папир („Јесте, али виђите... Пише вам ту датум”), књижевност Данке Ивановић отима се шареним папирима који се могу налепити на прихватљиву идеолошку матрицу. Аутентичан и естетски усаглашен, роман Празне куће најављује изградњу женске књижевности на другачијим темељима, и ново име вредно пажње на нашој књижевној сцени.
Сања Перић