ROMAN NEDELJE: Sveta porodica

Život muških i ženskih predaka u crnogorskom selu, i suživot s njima iz perspektive mlade, obrazovane žene, pruža, na prvi pogled, idealno polje za propitivanje patrijarhata i feminizma, s napregnutom linijom koja ih prećutno razdvaja. Autorka umanjuje ovu napetost prelaskom na gipku liniju jezika, koja umekšava muško-žensko oštrine i opreke. Suočavanje sa smrću dede, oca, a zatim i strica, nakon čega ostaje prazna kuća („Pod kućom se, naravno, podrazumijeva tatina strana porodiceˮ), podstiče na promišljanje od kakve je građe sačinjen stub porodice, počevši od prababe do najmlađih ženskih potomaka. Ono što spaja prazne zidove i stubove koji ih drže jeste poroznost građe, kojom se autorka bavi s neobičnom toplinom i nežnošću. 
Sećanje na oca i strica u trenucima najveće slabosti i bolesti obesmišljava bilo kakvu surovost prema muškom, koja se katkad pojavljuje u novijem ženskom pismu. Ona, međutim, pristupa drugom i drugačijem sa željom da razume i ono što ne može da prihvati, postavljajući veliki broj pitanja koja ističu začudnost ne samo kao književni postupak, već i kao svojstvo jednog malo otkrivenog sveta. Taj svet se, međutim, otvara pred njom kao blizak i drag, čak i onda kada želi da pobegne od njega, što se na kraju, očekivano, ispostavlja kao vid nemogućeg bekstva od sebe. Junakinja to čini učenjem drugih jezika („Jezik koji ne govorim je maternji”), diplomama („Skupljam diplome kao nekad salvete. Iz čistog straha”) i neprestanim ispitivanjem granica zabave, stvaranja i telesnosti („Htjela bih iz ovog tijela napolje. Da čujem sebi glas”). Ono što se otkriva u bolnim procepima svesti od jedne do druge sahrane, od jednog do drugog putovanja ili seanse kod psihoterapeuta, jeste emancipovanost kao još uvek neosvojena teritorija, kojoj je moguće približiti se samo književnošću. 
Izražena samosvest (i samokritičnost: „Ali ja nisam dobra!”) postaju zamena za slobodu, koja dobija drugačije obrise u prošlosti i sadašnjosti. Najsugestivnije je to u slici babe-tetke koja je živela na tridesetak koraka od mora, a nijednom nije obukla kupaći: „Umrla je, a da zaplivala nije nikad”. Babe sa mamine strane takođe se nisu kupale, ali odgovor jedne od njih obeležava suštinu dela: „Nije nam niko branio. Nijesmo ni mi nikad tražile, a što, ali smo imale kad odit na more?”. Pogrešno i pojednostavljeno shvatanje nekadašnje zabrane, povlači sa sobom i isprazno razumevanje slobode: šta se dešava sada kada tražimo, a opet ne dobijamo ono što nam je potrebno? i zašto, kada nam niko ne brani, branimo same sebi? Predstave o muško-ženskim odnosima u prošlim i modernim vremenima sudaraju se tako u poimanju slabosti i snage, pri čemu dobijamo iznenađujuće slike nekadašeg vitalizma („Ma mu rekoh ondake: udariš li me još jednom, zaklaću te na spavanje”) i poražavajuće pasivnosti sada („Znam da me dodiruje isključivo jer je pijan. Niko ništa ne govori”). Način na koji autorka poetskim slikama, bogatim intertekstualnim prepletima i jezgrovitim iskazima boji praznine i senovite prostore između onog nekada i sada, stvara mogućnost nove vitalnosti i obnovljene snage. 
Delovi razgovora sa porodicom i prijateljima daju živost naraciji, ali se neočekivano izdvajaju razgovori sa službenicima, poreznicima i notarima. Kafkijanska ravnodušnost administracije, predvidivo, uvod je u apsurd, no ovde to nije jedino što humorno razobličava društvenu stvarnost. Ako je potvrda o prijavi za posao svedena na običan post-it papir („Jeste, ali viđite... Piše vam tu datum”), književnost Danke Ivanović otima se šarenim papirima koji se mogu nalepiti na prihvatljivu ideološku matricu. Autentičan i estetski usaglašen, roman Prazne kuće najavljuje izgradnju ženske književnosti na drugačijim temeljima, i novo ime vredno pažnje na našoj književnoj sceni.
Sanja Perić