СУДБИНУ СРПСКЕ ДОБРОВОЉАЧКЕ ПОРОДИЦЕ ВУКОБРАТОВИЋ ОБЕЛЕЖИО ЛОГОР У ШАРВАРУ Добро се памти дуже од зла

Није Милану ни на крај памети било да ће га двадесетак година по доласку на малено имање у Растини крај Сомбора, уздарје од јуначког краља Александра Ујединитеља, неко протерати са женом Маријом, после Великог рата рођеном кћери Софијом и у миру рођених петоро нејачи, да цркавају од глади, зиме и срдобоље у баракама логора у Барчу и Шарвару. Није му ни на крај памети било, али ето и томе је наредан био.

О мукама својих предака успомену и данас чува Миланов – Кевров унук Слободан Вукобратовић, успомену о времену злом у коме су мађарски фашисти јуна 1941. године, врло брзо по окупацији Бачке, покупили целокупно становништво Растине, колоније српских добровољаца из Првог светског рата и након агонизујућег пешачења до Гакова, сточним вагонима их превезли у логор у Барчу, варошицу на Драви, прекопута Вировитице. Беше их  у тим сточним вагонима 860, јер се стотинак Растинаца у тренутку депортације нашло што разбацано по Бачкој, што, као војници краљевске војске, у немачким заробљеничким логорима. У њихове скромне домове усељени су Мађари из Буковине која је потпала под Совјетски Савез и из које су  ови побегли не желећи да буду под бољшевичком влашћу. Све је Чанговима, тако их зваше, остало у кућама 28 добровољачких села-колонија јер је Србима било дозвољено да понесу, како то рече Хортијев генерал Бела Новаковић, „колико могу на једном прсту понети“.

– Из Барча су деду и бабу са децом 10. децембра ‘41 пребацили у Шарвар, у бараке са 800 дрвених лежаја на по три спрата, некадашњу свилару. Голи и боси, гладни исцрпљени, разбољевала су се и умирали најчешће деца и старци, судбина која није заобишла ни дедину кћер Стојанку која је умрла у болници у Сомбатхељу, тамо и сахрањена, али јој је крст и данас на гробљу у Шарвару. Обиђемо га, запалимо свећу, сузу пустим над теткином судбином… – прича Слободан, док нам показује фотографије на којима је и гробље шарварских сужања са 752 бела крста, иако је умрлих било више у овом логору са 10.000 заробљеника – Не треба грешити душу, опомињао ме је увек отац, и у том времену зла било је и људске доброте. Шарварци, Мађари су често долазили до жица, пребацивали храну српском робљу, тражили и добијали људе из логора да тобоже раде код њих на имањима, али су гледали да их поштеде од тешког рада и добро нахране. И то им никада Растинци нису и никад неће забо- равити – вели Слободан.

Да ли под притиском домаћег и иностраног јавног мњења након стравичног злочина Рације у Шајкашкој и Новом Саду, тек на захтев владике бачког Иринеја Ћирића, мађарске власти су током ‘42 почеле да пуштају децу из логора у српске породице које су желеле да их прихвате, па је тако Слободанов отац Никола, онако неухрањен и мусав „завршио“ у Стапару у породици Раде и Браниславке Депалов. Тек нешто старији од њихове кћери Јелице био је мажен и пажен, чуван као мало воде на длану.

– Често се отац сећао да је мајкица Браниславка седела на каучу и плела, па јој са једне стране он стави главу у крило, са друге Јелица, а она их милује. Ако је било у кући бомбона, прво га је он добио, па онда Јелица... –  сећа се Слободан очевих прича, али и прича тетке Софије коју је исто у Стапару прихватила породица Аперлић – До краја живота отац се „пазио“ са Депаловима, а и данас се и ја и моја деца међусобно посећујемо са Јелицином унуком и праунуком, јер доброта се не заборавља.

На срећу ни преостала деца Милана-Кевра Вукобратовића нису окончала у Шарвару, пошто су Слободановог стрица Стевана прихватили у Дероњама, а стрица Милана на салашима у Жарковцу, све на пушкомет од Стапара. Рат је одмицао, па су на гаранције некадашњих комшија и познаника и Милан и Марија пуштени из Шарвара, али српски добровољац који је прегрмео и Солунски фронт, сломљен логорским паклом није доживео ослобођење већ умире ‘44. године, не у својој кући, већ на салашу Обушковића на који су били примљени. Није се по ослобођењу породица Вукобратовић окупила на породичном гнезду одмах, требало је зановити имање што је било олакшано и поклоном једног од гаковачких Шваба од којег су добили  краву, крмачу и коња, око којих је мајци Марији помагао само син Милан. Како се кућа и имање доводило у ред, враћала су се и деца, а последњи је дошао на лето ‘45. године, после завршетка школске године и Слободанов отац Никола.

– Од оца, који се сам уверио да и у паклу можеш наћи доброту, остало нам је да ценимо сваког ко је човек. Остали смо у контакту и са Мађарима Секељима који су били у нашим кућама, а након рата били исељени у Тевел, ни сам не знам колико имамо пријатеља у Гари, мађарском селу тик преко пута српско-мађарске границе...Јер, важно је какав си човек, а не како се зовеш – вели Слободан и заклапа последњи од фото-албума Вукобратовића.

Милић Миљеновић