(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЛАДИСЛАВ РАТГЕБЕР, КОШАРКАШКИ ТРЕНЕР, ОСВАЈАЧ ЖЕНСКЕ ЕВРОЛИГЕ Новосадски mindset и „прелазак игрице”
Када неко потекне из кошаркашке породице, некако нам се чини да му је суђено да и сам покуша да уради нешто велико у том спорту.
Новосађанин Ладислав Ратгебер (59) определио се за тренерски позив и, упркос свим препрекама на које је наилазио, досегао је висине о којима, усуђујемо се да то приметимо, није ни сањао када је кретао у узбуркане воде које су се пред њим отварале. Титула клупског првака Европе, освојена са кошаркашицама московског Спартака, обележила је Геберову каријеру, дефинишући га и позиционирајући као врхунског стручњака. Што се женске кошарке тиче, једног од најбољих у историји.
- Моји родитељи, Ласло и Јулија, живели су у некадашњој Мађарској улици, која се касније звала Августа Цесарца, у Новом Саду, када сам дошао на свет – почео је Ратгебер. – Тамо смо били кратко, јер смо се преселили у Војводе Мишића, где сам провео детињство и тинејџерске године и с поносом могу да кажем да је то био мој кварт, односно да сам момак с Кеја. Био је то јако леп, прави грађански крај, али, иако смо живели у његовој непосредној близини, на трећем спрату, с терасе нисмо видели Дунав. Ипак, погледом смо досезали до моста, као што сам и одрастао уз музику Звонка Богдана и Јанике Балажа, које сам слушао када су свирали на Петроварадинској тврђави, а велика рекао би преносила звуке њихових песама.
У том крају је имао и први лични контакт са спортом.
- Често смо, другари и ја, играли фудбал у паркићу испод моста, где је био травњак који смо користили као терен. Знали смо, успут, све пецароше на Дунаву, а често смо одлазили и у двориште Основне школе „Ђорђе Натошевић“, где смо се, такође, играли, али смо, уз фудбал, снаге одмеравали и у ножном тенису и кошарци. Нисам био ђак те школе, ишао сам у ОШ „Соња Маринковић“ због наставе на мађарском језику, али сам се дружио и одрастао с децом из Ђокине школе.
Ратгеберови родитељи део су историје новосадске кошарке.
- Мој отац увео је кошаркаше Војводине у Другу савезну лигу, а мама је тада играла за црвено-беле, с којима је касније освојила две титуле првака Југославије. Сећам се да сам одлазио на тренинге у стару салу Кабела, а памтим и дан-данас да је легендарна Марија Вегер с трибина, само за мене, погађала кошеве. Међу успоменама остало ми је урезана и 1975. година, када су мушкарци Воше играли Прву лигу, а мама и тата су ме водили на те утакмице. Играли су Војводина и Партизан у сали на Сајмишту и тада сам се шокирао двојицом момака из Партизана, који су погађали из свих позиција. Били су то Драган Кићановић и Дражен Далипагић и тада се нешто у мени преломило и мој живот се заувек променио.
Други преломни тренутак, који се догодио нешто раније, уследио је 1973. године, када је с оцем први пут гледао фудбалере Војводине и то у утакмици с Олимпијом. Црвено-бели су победили 5:3 и остали у лиги, а играч Љубљанчана Данило Попивода постигао је три гола.
- Тада сам свим срцем заволео фудбал. Следеће што се сећам је утакмица у Новом Саду с Хајдуком, у сезони када су моји миљеници били други. Памтим и тим Војводине: Свилар, Јурчић, Мокуш, Трифуно- вић, Новоселац, Рутоњски, Леринц, Ивезић, Вучековић, Никезић и Личинар, а међу њима идоли су ми били Ратко Свилар, Мартин Новоселац и Леринц, који су ми, на свој начин, такође променили живот. До 1991, када сам постао тренер кошаркашица Војводине, био сам редован на источној трибини, имао сам претплатну карту и са задовољством пратио све сусрете.
Ко је бољи - отац или син?
Чика Кеника, како су Ратгеберовог оца људи ословљавали, увек је, приликом неретких дружења с новинарима и пријатељима, а којима је присуствовао и потписник ових редова, постављао питање везано за то ко је бољи тренер: он или његов син Ладислав.
„Мој отац је, педесетих година, стварао новосадску кошарку”, с пуно поштовања говори Ратгебер млађи. „Као играч ондашњег Еђшега, ушао је у Прву лигу, а он је био првотимац и тренер. Потом је оформио НСК, женски клуб, који је такође постао прволигаш. Био је и спортски новинар у Радио Новом Саду, да би, средином педесетих, постао наставник физичког у школи Јожеф Атила на Телепу. Тамо је направио ЖКК Партизан, с којим је више пута био кадетски и јуниорски првак Југославије, а у Првој лиги је два пута стигао до трећег места. И не само то: из једне школе успео је да створи седам, осам или девет сениорских репрезентативки, међу којима су биле моја мама, Марија Мича, Гизела Ференц, Ержика Турански, Станка Стошић, Анкица Башић... Тата је био велики стваралац, који је увео и мушку Војводину у савезни ранг, а уз њега су се у то време, као пионири градске кошарке, истицали Лајош Кокаи, профа Бранислав Беличка и да не ређам даље. Дефинитивно сам, захваљујући Кеники, и ја касније постао позат. Уз гене, од њега сам наследио велику страст, која ће ме касније обележити, као и безусловну љубав према кошарци”.
Прескочили смо већи део веома занимљиве Геберове приче и фокусирали се на кошарку, спорт који га је обележио, али и којем је он сам пуно пружио.
- Играо сам у млађим категоријама НАП-а код Лајчике Кокаија, па сам прешао у Војводину, где сам био у генерацији с Александром Лукићем, Мићом Пецарским, Александром Грмушом и још неким касније афирмисаним играчима. Отишао сам у војску, а када сам се вратио, тата ме је преварио и наговорио ме да водим пионирке. Жеља му је била да ме врати у кошарку, па сам положио и за судију, а после уписао и ДИФ. Када је у Војводину 1987. године дошао за тренера Миодраг Весковић, видео ме је како радим с девојчицама и рекао ми да бих могао да постанем добар тренер. Узео ме је за помоћника и, 1988. године, почела је моја озбиљнија каријера. После одласка Зорана Мирковића 1991, постављен сам за првог тренера Воше.
Селектор Србије - недељу дана
Гебер је био „виђен“ и као селектор нашег државног тима. „У два наврата постојала је озбиљна прича да постанем селектор Србије.
Први пут сам, чак, био изабран на недељу дана, да ли 2005. или 2006. године, али се све изјаловило. Иако ме је изабрао Стручни савет КСС-а, одлучено је, ипак, да поверење добије неки други кандидат. Релативно скоро, постојала је иста прича, други пут, после првог мандата Марине Маљковић, али је и то пропало. Штета, шта друго да кажем.
Они нешто старији пратиоци женске кошарке у Српској Атини памте почетак деведесетих година прошлог века по томе што је мала сала Спенса неретко умела да буде испуњена до последњег места. Ратгебер и девојке које је тада водио, корак по корак, постајале су хит новосадског спорта, умешавши се у сам врх домаће кошарке.
- Памтим победу над Партизаном у Београду, а одмах потом и, после 22 године, над Црвеном звездом. Био је текст у ондашњим новинама да је, пре тог тријумфа, Војводина Звезду добила када је Јулија, тада већ моја мама, била у тиму. Те сезоне стигли смо до финала плеј-офа, али не и до титуле. Клуб ми је остао дужан велике паре, које никада нисам добио, али је чињеница и то да сам добио прилику да самостално радим у најбољој лиги са само 24 године. Из тога сам, ипак, извукао наравоученије, па и дан-данас учим сараднике и играчице да новац никада не сме да им буде циљ, већ да он стиже као резултат квалитетног рада. Када су ме питали откуд то да сам се определио за рад са кошаркашицама, одговарао сам им да су у то време тренери у мушкој кошарци били Божидар Маљковић, Душан Ивковић, Жељко Обрадовић... Сећам се једног интервјуа музичара Џорџа Харисона, којег су питали, после пар хитова које је написао, што чешће то није радио, а он одговорио у стилу: „Био сам у „Битлсима“ с Леноном и Мекартнијем, како сам могао?“. Веома рано добио сам прилику и то у свом граду, друштво ме је прихватило и заиста смо имали често више гледалаца него мушкарци.
Питања су била сувишна, Ратгебер је сам наставио:
- Имао сам дуго дилему везану за то шта сам деци коју сам водио, као тренер, урадио. Ми мењамо њихове животе и имамо огроман утицај на те девојке.Тада сам слушао музику „Клеша“ и „Секс пистолса“ и понекад би ми било драже да одем на неки концерт него на утакмице... Ипак, срели смо се пре две-три године и био сам срећан и поносан што су оне постале дивни људи, супруге и мајке. Биле су тада у екипи Маја Шарик, Слободанка Тувић, Дејана Цвјетан, Милена Галоња, Тања Митрић, Драгослава Жакула и да не ређам даље.
Доктор наука
Гебер је данас доктор наука и цењено име у академској заједници Мађарске. „У Новом Саду сам завршио Вишу тренерску школу.
Имао сам помоћ дивних људи, попут Лајоша Соколаија или Ласла Хајнала, а одрастао сам и постајао човек гледајући како новосадска и наша одојка, уз помоћ Дороша Лешека, хита ка златној олимпијској медаљи. Пратио сам и тренинге Душана Ивковића у Спенсу, па Миодргана Весковића, који је био селектор женске репрезентације, Милорада Косановића, који је, са Љупском Петровићем, постао првак државе. И са свима њима сам у кафани седео за столом, градећи специфични, шампионски „mindset“ (начин размишљања, оп. А. П.). Мислим да је то постао новосадски бренд, који би ваљало да се ауторизује”.
Тек у Печују пехаре, до којих у Југославији није стизао, Ратгебер је почео да осваја као на траци.
- Са екипом ПВШК-а освојио сам по девет титула првака и националних купова. Морао сам, једноставно, тамо да успем. У Новом Саду сам стајао на раменима дивова и то ми је донело резултат, па сам са 26-27 година постао првак државе, а ПВШК је на утакмицама имао по 6.000 гледалаца. За 15 година, колико сам тамо провео, освојио сам, уз девет титула, и четири сребрне и две бронзане медаље. И одиграо три фајнал-фора Евролиге, сва три пута били смо трећи, без титуле шампиона Старог континента.
Разочарење
Из наше кошарке отишао је Ратгебер практично без поздрава.
„Отишао сам страшно разочаран због свега што се дешавало тих година у нашој женској кошарци. Све се то догодило јако брзо. Нисам видео више смисла да останем, напустила нас је Лутрија Војводине, која нам је била спонзор, а после тога је погинуо и Ђорђе Смирнов, директор Технопроцеса, фирме која је преузела наше финансирање. Појавио се онда и Лаза Пантелић, човек који је пуно тога жртвовао за женску кошарку, али даље није ишло. Војводина је тада била вишеструки првак Југославије у кадетској и јуниорској конкуренцији, али наш статус се није мењао. Земља нам се смањила, уследили су друштвени и морални поремећаји у нашем друштву, а, на крају крајева, мом одласку у Мађарску значајно је допринео и енгзистенцијални разлог. Уз то, ништа нисам освојио од трофеја”...
Због тога је Ладислав Ратгебер одлучио да преузме Спартак из Москве.
- Коначно сам, 2009. године, са Московљанкама, постао првак Европе. Тада сам, сећам се, помислио: „Е, то је то! Прешао сам игрицу“. Ипак, ни тада нисам заборављао на мој Нови Сад... У Мађарској имам све, кућу и егзистенцију, али немам другаре из детињства, а то је највеће богатство и то ми све више недостаје. После боравка у Фенербахчеу из Истанбула, када су због допинга суспендовали сјајну Американку Дајану Таурази и због чега нисмо узели нову титулу шампиона Евролиге, решио сам да је доста с клупском кошарком. Водио сам још мушку селекцију Мађарске, у коју сам увео Адама Хангу, а после тога сам докторирао на спортским здравственим наукама, 2013. године, основао сопствену Академију Ратгебер и посветио се неким другим стварима у животу. Моји синови Ласло и Тамаш на својој кожи осетили су колико је тежак тренерски посао. Били су са мном у Москви, а желео сам само да им будем добар отац. Вероватно добар муж нисам успео да будем и због тога сам се развео. Ипак, захваљујући породици остао сам делимично нормалан, јер шта ми се све у Русији дешавало, то је за посебну књигу – закључио је Ладислав Ратгебер, с којим смо причали још о многим стварима, али је ово, ипак, само један новински текст, у којем простора за то „све“ једноставно нема.
Александар Предојевић