РЕЧ КРИТИКЕ "Вилијам Гибсон или фрагментарни поглед на кибер-панк" Илијe Бакићa
(КЦВ „Милош Црњански”)
Илија Бакић (1960) је песник, приповедач, романсијер, есејиста, књижевни и стрип критичар. Велики део књижевног и теоретичарског рада му је везан за фантастику и авангардну књижевност, а у овој студији коју је издао КЦВ „Милош Црњански“ бави се кибер-панком, његовом историјом и карактеристикама, са нарочитим фокусом на најважнију фигуру овог научнофантастичног покрета (или под-жанра), Вилијама Гибсона.
У овој изузетно занимљивој, исцрпној и приступачној студији Бакић покрива и објашњава основне постулате кибер-панка међу којима су слика будућности која подразумева две реалности (физичку и виртуелну), глобалну превласт мултинационалних компанија и сурову отворену арену неконтролисаног неолибералног капитализма, а све то на позадини света који је на рубу колапса. Потреба кибер-панка да се повеже са стварношћу и окрене друштвеној критици огледа се и у имену, па Бакић подсећа на везу која се често заборавља: „Кибер-панк је знао да ће будућност бити лоша али није имао никакав рецепт да се она избегне или да се суноврат ублажи, управо онако како су то оригинални музички панкери певали: Нема будућности за тебе.“
Уз Гибсона као оца покрета писаца побуњених против окоштале научне фантастике која у том тренутку више није имала никаквих веза са савременошћу и стварним светом Бакић скреће пажњу на Рукера, Шинера, Стерлинга и друге савременике. Нова генерација писаца тражила је другачији приступ жанру који је по њима испао из токова – „није необично да су рок видео спотови са СФ-а скинули круну и ставили је на своју главу. Покрет, узбуђење, боје, безбрижни визионарски порив наћи ћете у обиљу у видео производима, који су се од рођења ослањали на СФ“, писао је Стерлинг тада критикујући писце. И узбуђење и визију научној фанастици донео је Гибсон својим чувеним „Неуромансером“.
ЦИТАТ
Кибер-панк је променио жанровску иконографију; потиснута су, нестала или заборављења свакојака Галактичка царства, баш као и агре-сивни или збуњени ванземаљци,“буљоока чудовишта“, луди научници и крхке плавуше које упадају у невоље и вриште. Свемир је (п)остао хладан и равнодушан а Земља пренасељена, на ивицама еколошке и енергетске катастрофе, огрезла у масовну беду, локалне ратове (који не искључују и тактичке нуклеарне ударе) и баснословно богатство корпорацијских врхушки које у обичној и виртуелној стварности контролишу масе.
Гибсон као централна фигура остаје и средишња тачка Бакићевог интересовања у овој студији – „Неуромансер“ отвара сасвим нове хоризонте у спекулативној фикцији: „то је ванредно избалансиран текст оштре акције“, пише Бакић, “у ком Гибсон од прве странице бомбардује, пуца из свих (литератури знаних) оружја“.
Настасја Писарев
