РЕЧ КРИТИКЕ Лавкрафт/Баранже: У планинама лудила

Овој новели посебну магију даје то што се тесно ослања на приповести о истинитим авантурама кроз тешко савладива поларна подручја кроз које су путеве секли научници-авантуристи попут Шеклтона, Скота и Амундсена. 

Заплет „У планинама лудила“ прати причу о измишљеној научној експедицији која тридесетих година прошлог века полази да истражи Антарктик с намером да на великој дубини испита геолошке узорке тла и фосиле. Лавкрафт се мајсторски поиграва фингираним научним стилом који оставља забавно-уверљив утисак аутентичног извештаја једног од чланова експедиције. Да нас очекује једна од оних мрачних авантура са којих не може бити правог повратка, Лавкрафт читаоце упозорава и поигравањем са цитатима, па један од чланова тима чита Поове „Авантуре Гордона Пима“, заумну мрачну новелу о броду који завршава своје путовање у простору који је толико другачији од нашег света да се у финишу приповедање прекида, јер коначно одредиште више није могуће описати ни артикулисати језиком. Нешто слично крије се у основи Лавкрафтове поетике – његова проза почива на идеји о исконском, атавистичком ужасу, тако страном рационалном поимању да се не може именовати. Посебно је импресиван начин на који овај мајстор психолошког хорора невероватно суптилно подиже тензију у наративу „Планина лудила“, не искачући из „научничког“ дискурса; прве назнаке тескобе читамо тек између редова, у наизглед успутним описима паса који постају све нервознији што научници копају дубље, или о све нелогичнијим налазима, који се отимају било каквим логичним објашњенима. 

Баранже бриљира и у овом издању – његове су илустрације час величанствене панораме отворене пучине или готово неземаљских пејзажа Антарктика, час полумрачне вињете утонуле у текст, у чијим линијама тек слутимо ужасна обличја створења које чланови експедиције шокирани  ископавају из дубина залеђене земље.

Настасја Писарев