РЕЧ КРИТИКЕ Валтер Бенјамин: „Аркаде Париза“

Још једно од издања књижица научних студија, есеја (и других текстова) КЦВ „Милош Црњански“ су „Аркаде Париза“ (или „Пасажи Париза“) Валтера Бењамина, посвећене незавршеном пројекту чувеног немачког филозофа, културног критичара и есејисте. Обимна, незавршена збирка текстова „Пасажи Париза“ замишљена је као амбициозна и свеобухватна културна критика, односно рефлексија духа деветнаестог века, али нажалост никада није завршена пошто је Бењамин свој живот прерано окончао, бежећи од нациста. Ово издање свакако је ограничено обимом форме, али уз коментаре приређивача даје заокружену слику идеје пројекта за који се Бењамин надао да ће бити његово највеће дело.

Бењамин париске пасаже (претече модерних тржних центара) маркира као симболе технолошког напретка и важне чиниоце промене урбаног пејзажа које је донело ново време, нарочито у контексту капитализма. Нова естетика челичних конструкција и стакла доноси и визуелно измењену слику града која постаје кључна за тумачење модернитета. За Бењамина су коначно и су и снови у сваком смислу део колективне историје; у једном коришћеном цитату Зигфрида Гидеона чак и стоји да „конструкције преузимају улогу подсвесног“. Иначе, „Пасажи Париза“ су били замишљени и као колажно дело, са Бењаминовим текстовима испреплетаним са многим цитатима не само из теорије, већ и лепе књижевности, на много начина слично формама које ће касније користити постмодернисти.

Посебно су занимљиви Бењаминови пасажи о ентеријерима, односно о унутрашњем универзуму приватног стана нове грађанске класе – из које, он луцидно примећује, израста и читав детективски поджанр. Живети значи остављати трагове – криминалци су у овим првим детективским причама управо приватна лица из средње класе!

Бењамин се осврће и на однос капитализма и робе у контексту нових градова, али и урбаних пејзажа, тумачених кроз визуру шетача који упија призоре, без нарочите намере (наравно, париски пасажи су управо најбоље место за посматрање градског живота).

Настасја Писарев