ПРИЧА О КЊИГАМА Тамо где спавају приче

Нису се много разликовали ни распознавали. У дворишту су шумеле гране као небо, бескрајно, лепо, певао је Мића Данојлић откривајући нам тајну како и где спавају трамваји. Људи, опет, знано је, спавају углавном у креветима. А како и где спавају књиге? Ни то није тајна, спавају у библиотекама, и то, сматрају многи од посвећених читалаца, боље и сигурније спавају у измишљеним, измаштаним библиотекама, него у оним стварним. Ту нису у опасности да их спрже, да их спале, да нестану заувек. Ту их неће уништити по наредби неког цара, бомбе им не могу ништа, а ако им се у причи у којој су смештени нешто и деси, увек се прича може читато изнова, па тако и угрожене књиге поново обновити. Попут оних смештених у библиотеку у драму “Дуго путовање у ноћ” Јуџина О’Нила: 
“... Види се гломазан застакљени орман са различитим издањима дела Диме, Виктора Игоа, Чарлса Ливера, са три едиције Шекспира. Са ’Најбољим делима свтске књижевности’ у педесет великих свезака, са Хјумовом ’Историјом  Енглеске’, Тјеровом ’”Историјом  конзулата и царстава’, Смолетовом ’Историјом Енглеске’, Гибоновим ’Римским царством’, свакојаким свескама старих позоришних комада, поезије, и неколико историја Ирске.” 
Књиге. 

Спавају у јавним и приватним библиотекама. Дигитализоване, спавају у компјутерима, спавају, уосталом, у главама јунака Бредберијевог романа “Фаренхајт 451”, спавају у мојој давно изгубљеној полици куће коју нисам посетио деценијама, где су на два метална држача и две дашчице били смештени сијасет романтичара, окошталих филозофа, италијанских песника и едвардијанске повести. Спавају у оној гимназијској библиотеци у којој их је први пут видео дечак, јунак Андрићеве приче, спавају у Павићевој причи у којој јунаци, такође дечаци, разговарају о Народној библиотеци која је спаљена 6. априла 1941. када су Београд затрпале бомбе савезника-ослободилаца, спавају у оној идеалној библиотеци коју је замислио Милисав Савић, која се налази у центру града, у парку, окружена старим, лиснатим дрвећем: “До ње се може стићи само пешке, евентуално бициклом, никако аутомобилом. Ништа у њој нема осим књига. Нема бутика, киоска, разних школа. Намештај је старински, у тамним бојама. Књиге су наравно сврстане по областима, а читаоцима је препуштено да сами шетају између полица и бирају наслове”.
Књиге.
Као скуп свих знања света, библиотека симболизује Вавилонску кулу, свет у малом, са његовим паклом, и свет изнад света у коме читање симболизује рај на земљи, мирну луку у којој дух може да се одвоји од овоземаљских ништавности и посвети се знању, убеђује нас Мали речник симбола Ларуса: “Знање скупљено у библиотеци собом носи захтев  за успостављањем новог система вредности, па самим тим за неке представља симбол скретања с пута спасења и симбол проклетства који треба уништити или спалити. Свака књига у нама пробуди помисао на Александријску библиотеку”.
Књиге. 

Некада су најчувеније књижнице, то јест места где се чувају (спавају!) књиге, биле у Александрији и Пергаму, може се прочита у старој, доброј Малој енциклопедији Просвете, а у новијим временима најпознатије су Ватиканска у Риму, Национална у Паризу, Немачка државна у Берлину, библиотека Британског музеја у Лондону, Конгресна у Вашингтону, па она у Москви... Александријска библиотека, најпознатија библиотека старих народа у доба процвата имала је око 700.000 свезака које су обухватале целокупно дотадашње научно и литерарно благо Грка и источних народа.
Књиге.
Видео сам их како су спавале. Једна до друге, у вечитом полумраку полице смештене између зидова, заувек. Тако смештене нису се много разликовале једна од друге, и нису обраћале пажњу на свакодневни живот који се одвијао у дворишту, где су шумеле гране као небо, бескрајно, лепо. 
Књиге. 
Један до другог, спојени заједничком судбином, пребивају Макробије, Ориген, Светоније и Френсис Бекон, Агрипа, Птоломеј, Плиније, Парацелзус, Јувенал и Хорације, Херодотус и Овидије. Августин, Петроније Арбитер, новоплатоничари Порфирије, Симплиције и Олимпиодор, божански Апулеј, Филострат, Вергилије и Корнелије Тацит, Хесиод и Хомер, Калимахове химне, Платон, Плутарх и Теофраст, једна до друге Malleus Maleficarum и Соломонов кључ и Мојсијев мач, а сам и непоновљив чека моју жељну руку рукопис Arcana Celestina Сведенборга. 
Моје књиге... Лаку ноћ! 

Ђорђе Писарев