ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Луткарски филм

Прошле недеље украли ми бицикл, годинама ме возио скопским улицама, па сада пешке идем Партизанском, не зна се да ли је почело пролеће или је зима још ту – сипи кишица, дува северац – кад, код Буњаковца, чујем, неко ме дозива. Окрећем се, и ето ти, комшија Пера и он у капуту са дигнутом крагном, пошао да купи мамац за рибе. Откад сам у пензији, каже, идем на пецање уз Вардар, онде код „Жабара“. – Зар и по оваквом времену? – Не смета ми. Ма то ти је терапија, два-три сата, кући се враћам кротак као јагње. Пецање ти је дијазепам. 
Пера, па још миран као јагње, није за веровати, знам му нарав, али му баш зато не противречим. Продужисмо, он према продавници, ја даље Партизанском... и после пар дана, купио сам нови бицикл, једног поднева га узјахао и право према мосту, код „Жабара“. Комшија тамо, стоји на мосту са удицом у руци, до ногу у жутој пластичној кеси праћакају се две рибице. Крај њега, други пецарош са искрзаном сламнатом капом, усредсредио се на пловак што се њише на таласима Вардара. Кад ме угледа на бициклу, Пера промрмља, мало мрзовољно: - Не гризе нешто риба данас. 
Посматрам их, њега и његовог садружника, издржавају тако часовима стојећи са својим дугим удицама испред једносмерне речне аутостраде. С времена на време, кружним покретима премотавају, у тишини, на својим алаткама, најлонски конац, ваде из реке мамац, усредсређено стављају нов, и поново, као да је на ласу, бацају га натраг. Спокој. 
Отпоздравише ме немо, лаким замахом леве руке, чврсто држећи удицу десном. А ја на бициклу, вртећи педала, журно продужих по кеју према парку. Доле, са реке, пресретоше ме две патке, једна шарена, друга сива, плове по води, пуштајући да их носи струја, све даље, и даље... 

Алтер его

Разбудио га звук са улице, десет пута гласнији од зујања стоматолошке бушилице. Тек је свануло, а они опет нешто  уништавају, помисли љутито. 
Бука је много јача од оне у сну. Комшија се договорио са инвеститором да на месту његове двоспратне махалске куће са брижљиво уређеним двориштем, где је годинама дрвећу и цвећу делио терапију, воду и љубав, овај изгради вишеспратницу. Тог јутра су булдожери отпочели са рушењем старе куће. Од њихове несносне рике губи се глас на камиончету “старо купујееем”, који данас некако неприметно пролази улицом. 
Са терасе, у пижами, види како на неком спором слоумоушну: тело суседове куће се руши, дроби, стење од бола као да му је земљотрес затутњао под стубовима и натерао га да вришти и слама се без поговора! Огромне чељусти два булдожера жваћу зидове заједно са намештајем који се није могао изнети из ове нападнуте, затечене комшијске рушевине која је некад била дом. Навијачки жагор рушилаца сасвим се уклапа у апокалиптични призор са механизованим чудовиштима као главним јунацима. 
Згрожен, скрива се у задњи део куће где му је живела мајка. Дочекују га онемели Бастер, Чарли, Станлио и Олио, Рудолф. Седе у својим столицама у биоскопској сали и безгласним покретина руку позивају га да им се придружи. Пројекција тек што није отпочела. 
Раније се питао како би реаговала његова мајка када би видела да је њена дневна соба у којој је годинама водила живе кафе-разговоре са својим пријатељицама и колегиницама сада преображена у мини студио. Сигурно би се наљутила због нереда, разбацаних каблова, сијалица, дасака. Па и због трагова обуће по њеном дебелом персијском тепиху. 
Али, мама, послушај ме. Тамо код комшије сав простор се руши, завија од боли, а овде се нешто гради. Снима се луткарски филм „Немо доба“.      

Александар Прокопиев

(са македонског превела Јелена Прокопиева)