IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Lutkarski film

Prošle nedelje ukrali mi bicikl, godinama me vozio skopskim ulicama, pa sada peške idem Partizanskom, ne zna se da li je počelo proleće ili je zima još tu – sipi kišica, duva severac – kad, kod Bunjakovca, čujem, neko me doziva. Okrećem se, i eto ti, komšija Pera i on u kaputu sa dignutom kragnom, pošao da kupi mamac za ribe. Otkad sam u penziji, kaže, idem na pecanje uz Vardar, onde kod „Žabara“. – Zar i po ovakvom vremenu? – Ne smeta mi. Ma to ti je terapija, dva-tri sata, kući se vraćam krotak kao jagnje. Pecanje ti je dijazepam. 
Pera, pa još miran kao jagnje, nije za verovati, znam mu narav, ali mu baš zato ne protivrečim. Produžismo, on prema prodavnici, ja dalje Partizanskom... i posle par dana, kupio sam novi bicikl, jednog podneva ga uzjahao i pravo prema mostu, kod „Žabara“. Komšija tamo, stoji na mostu sa udicom u ruci, do nogu u žutoj plastičnoj kesi praćakaju se dve ribice. Kraj njega, drugi pecaroš sa iskrzanom slamnatom kapom, usredsredio se na plovak što se njiše na talasima Vardara. Kad me ugleda na biciklu, Pera promrmlja, malo mrzovoljno: - Ne grize nešto riba danas. 
Posmatram ih, njega i njegovog sadružnika, izdržavaju tako časovima stojeći sa svojim dugim udicama ispred jednosmerne rečne autostrade. S vremena na vreme, kružnim pokretima premotavaju, u tišini, na svojim alatkama, najlonski konac, vade iz reke mamac, usredsređeno stavljaju nov, i ponovo, kao da je na lasu, bacaju ga natrag. Spokoj. 
Otpozdraviše me nemo, lakim zamahom leve ruke, čvrsto držeći udicu desnom. A ja na biciklu, vrteći pedala, žurno produžih po keju prema parku. Dole, sa reke, presretoše me dve patke, jedna šarena, druga siva, plove po vodi, puštajući da ih nosi struja, sve dalje, i dalje... 

Alter ego

Razbudio ga zvuk sa ulice, deset puta glasniji od zujanja stomatološke bušilice. Tek je svanulo, a oni opet nešto  uništavaju, pomisli ljutito. 
Buka je mnogo jača od one u snu. Komšija se dogovorio sa investitorom da na mestu njegove dvospratne mahalske kuće sa brižljivo uređenim dvorištem, gde je godinama drveću i cveću delio terapiju, vodu i ljubav, ovaj izgradi višespratnicu. Tog jutra su buldožeri otpočeli sa rušenjem stare kuće. Od njihove nesnosne rike gubi se glas na kamiončetu “staro kupujeeem”, koji danas nekako neprimetno prolazi ulicom. 
Sa terase, u pižami, vidi kako na nekom sporom sloumoušnu: telo susedove kuće se ruši, drobi, stenje od bola kao da mu je zemljotres zatutnjao pod stubovima i naterao ga da vrišti i slama se bez pogovora! Ogromne čeljusti dva buldožera žvaću zidove zajedno sa nameštajem koji se nije mogao izneti iz ove napadnute, zatečene komšijske ruševine koja je nekad bila dom. Navijački žagor rušilaca sasvim se uklapa u apokaliptični prizor sa mehanizovanim čudovištima kao glavnim junacima. 
Zgrožen, skriva se u zadnji deo kuće gde mu je živela majka. Dočekuju ga onemeli Baster, Čarli, Stanlio i Olio, Rudolf. Sede u svojim stolicama u bioskopskoj sali i bezglasnim pokretina ruku pozivaju ga da im se pridruži. Projekcija tek što nije otpočela. 
Ranije se pitao kako bi reagovala njegova majka kada bi videla da je njena dnevna soba u kojoj je godinama vodila žive kafe-razgovore sa svojim prijateljicama i koleginicama sada preobražena u mini studio. Sigurno bi se naljutila zbog nereda, razbacanih kablova, sijalica, dasaka. Pa i zbog tragova obuće po njenom debelom persijskom tepihu. 
Ali, mama, poslušaj me. Tamo kod komšije sav prostor se ruši, zavija od boli, a ovde se nešto gradi. Snima se lutkarski film „Nemo doba“.      

Aleksandar Prokopiev

(sa makedonskog prevela Jelena Prokopieva)