ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Порто (1)
Иако само име града подсећа на то да је пре више векова био једна од најважнијих лука, од лучке атмосфере и шмека у њему данас више готово ничега нема.
То је пре свега место хедонизма, историје и бескрајних лавирината стотине уских степеница и још ужих уличица (када је реч о ширем центру).Чак је и река Дуро уз коју се пружа шеталиште као из бајке и која се на изласку из старог градског језгра улива у океан, заправо везана на разне начине prеthodno поменутим, најупечатљивијим одредницама...
Ко је био овде а није пробао најчувенији портоански производ - вино ПОРТО - пропустио је више од безбројних музеја, шарене средњовековне и барокне архитектуре Рибеире која од Катедрале води до речне обале (стотинама степеница и лавиринтима уличица), те импозантних грађанских кућа прекривених асулежасима (различитим од лисабонских утолико што на њима не доминирају фрагменти слика и цртежа који се тек издалека склапају у целину) Прави порто је искључиво црно - тј. црвено! - вино слаткастог укуса, али не преслатко јер се у процесу производње обогаћује неким жестоким пићем (најчешће меком лозовачом) и врло је јако тако да чак и онима, који су попут мене за живота испили хектолитре вина, на тајанствен начин шапуће у једном тренутку: ДОСТА, стани. Може се наручити свугде али најбоље је у “Мажестику” - кафани с почетка 20. века на пешачком булевару Свете Катарине или у древном винском подруму Бурместер (чији је спрат данас музеј вина, производње истог и виноградарства), где вас већ при самом уласку лагано опију столетна бурад величине од вагона, преко нормалног седмолитарског балона па све до теглице за џем. Бурместер је на другој страни Дуора која је за наше прилике већим делом остала у нетакнутој природи, а до њега се стиже преко спратног моста Луиша И који је крајем 19. века градила Ајфелова компанија и који је функционалан на оба спрата за све видове саобраћаја (укључујући и шетаче).
Два кулинарска производа чије рецепте Порто љубоморно чува су Францискања ( у преводу: Мала Францускиња) и Трипас-колоквијални надимак овдашњих становника диљем Иберијског полуострва је “трипеироси”). Францискања је гастрономско ремек-дело иако се у локалним јеловницима води као сендвич (уистину, једна преподневна порција засити вас до ноћних сати!): између два тоста поређају се шнитови кобасице, шунке и печене говедине, одгоре је печено јаје а све то обилато је пуњено топљеним сиром и умочено у специфичан сос од парадајза и пива. Трипас су, слутити се да, шкембићи али кувани у комадићима, са обиљем сувотине као “прилогом” (највише кобасице и делови сушене свињске буткице), помешани са густим кестењастим белим пасуљем уз додатак пиринча који се обавезно служи у посебној порцији. Када сам већ поменуо кобасице у оба ова гурманлука, треба рећи да оне - овде их зову Алхеира - за разлику од наших, обавезно садрже свињско, јунеће и пилеће месо (каткад и зечје), те да су беле боје биле димљене или свеже:пуноћа њиховог укуса још увек у сећању милује моја непца. Наравно, Бахаларош, тј. бакалар на 1000 начина популаран је као и у читавој Португалији (иако га нема у овдашњем океану већ се увози). што сведочи да је реч о морепловцима који се нису задржавали само на специјалитетима локалних водених ресурса. Најзад, Ната је слаткиш који је португалски бренд - корпице од хрскавог теста пуњене кремом од ваниле уз коју кап неког егзотичног воћног сока - али Порто нуди и њихове слане веризије, највише са сиром или бахаларошом...
Е сад, после оваквог ића и пића у шетњи Рибеиром свакако пролазиш поред велелепне барокне цркве Светог Фрање (са једним од најбољих музеја сакралне уметности које сам видео, скривеним у њеним катакомбама) и имаш избор:или да уђеш под њене златнодијаманстке сводове и у духу екуменизма покајеш се због своје грешности или да седнеш на ретротрамвај - има само један вагон, дрвени је - и полако се одвозаш до Алегре, четврти где се Дуро улива у океан и где се може из густих зелених оаза или са малих плажа гледати импресивно урањање сунца у бескрајне водене површине.
Који је био мој избор нећу открити, али признајем да сам пробао оба поменута па се онда определио за трећи-четврти-пети којима није фалило додатног хедонизма. Заправо, довољно је да слушаш фадо који дискрено пева свака друга кафаница па да спокојно утонеш у сан...
Сава Дамјанов
