ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ: ТУНИС (4) Фатаморгана
Језеро Соли
Дуз представља врата пустиње, која се наставља до Танзаније.
Свануло је. Муве су се пробудиле, планине избистриле. Још је магла висила над сланим језером.
На белом тлу је лежала љубичаста вода. Биљчице су израсле на соли преко песка.
Месец се оцртавао високо са десне стране, сунце ниско на левој. Шемс. Хамар.
Сунце се напола појавило. Обасјало је белину која је личила на бљузгавицу.
Учинило ми се да је то сјајан предео за фатаморгане. Фатаморгане се пробуде око подне. У Ифрите верују они који су навикли да гледају оно што не постоји. И ја сам тог дана видео море тамо где га није било.
Мансур је знао имена за фатаморгане на више језика. Мираж на шпанском значи одраз. Пустиња, посута сољу и кристалисаним стаклом, понашала се као кугла у диску.
Читаво ово слано језеро било је нешто што није требало да буде - нека друга реалност из Авантура Артура Гордона Пима.
Галеб
Ти типови су имали један „ја сам паметнији од тебе” манир. Један је радио у ресторана у центру Суса. У ресторан је ушла четвртаста жена, са кремом на носу. Мој ум је запевао обрнуту песму над песмама:
- Ружна си кћери моја.
Дошла је да посети „свог” дечка. Поздравио се овлашно. Намерно ју је игнорисао. Наручио јој је кока колу. Она је примила то понижење. Шта је ту чекала? Крај његове смене?
Гледала га је округлим очима. Стварно није била лепа. Да ли га је плаћала? Сумњам. Била је старија. Изгледала ми је сиромашна.
Љигави лепотан је био јако запослен. Ничим.
Рутинизовано ју је остављао да чека.
Његово игнорисање је било тотално.
Била је то надмоћ лепог човека над ружним.
Настављала се та ubermanschov-овска гадост.
Годо није прилазио њеном столу. Она је узнемирено гледала у кока колу. Дно првог Ц је подвлачило реч Цоца. Врх другог Ц се кицошки умотао пре него што ће наткрити реч Цола.
Посматрао сам ту јадну жену. Посматрао сам ту јадну жељу супротстављену махерској супериорности. Сен Симон је предлагао да се у друштву уведе сексуални минимум. Увек сам мислио да је ружним људима теже на свету. Теже им је у потрази за оним што сви траже а без чега нема сигурности.
А стварно није била лепа. Имала је више углова него облина. Нос је био црвен. Очи су гледале са несхватањем. Покушала је да привуче његову пажњу.
Типу са зулуфима је било свеједно да ли је Немица ту за столом или у Хамбургу.
Она је била ваздух. Могло се проћи кроз њу. Нежељена. Понижена. Неважна.
Чекање ју је претварало у ништавило.
Никако је није видео.
Може ми се. Може ти се.
Продужавали су се неверица и компетентно понижавање. Круниле су се границе. Могло је још дуже. И још. И безобзирније. Ако би отишла, било би боље. Она то више није могла. Седела је смрзнута као зец у фаровима.
Нисам заборавио после свих тих година.
Како су се звали? Хелга? Хасан? Као да је то важно...
Моје срце је било на њеној страни. Наравно да је моје срце било на њеној страни. Она је била човек.
То сам видео у граду Сусу, у Тунису, стојећи на плочнику поред ресторана.
Келнер ми је пришао и рекао: Ваш сто вас чека.
Владимир Пиштало
