Прича Недељног Дневника: У земљи “других људи”

Он није био Нијемац чије се њемство огледало у онима који нису били Нијемци, па је само тако и могло постојати, у свакодневном контакту с другима, у чудним језичким церемонијалима недељних ручкова, у арогантном одношењу према хрватским фашистима, када би ови хтјели направити преметачину његова дома. Моје хрватство било је босанско, али још више од тога - куферашко. Куферашима се називало људе који су се у Босну доселили у вријеме цара Фрање Јосипа, из различитих дијелова Монархије. Они су са својим културама и језицима творили један izvannacionalni идентитет, чији је културни супстрат био јачи од њихове народне припадности. У моме случају, или у случају моје обитељи, то значи да смо босански Хрвати у чији су идентитет уписани словенство, њемство, талијанство, те још покоја нација бивше Монархије. Да није било Аустро-Угарске, никада се не бих родио, јер се ни моји родитељи никада не би родили, јер се ни њихови родитељи не би родили, а јер се родитељи њихових родитеља никада не би срели... У том смислу моје рођење је политички пројект.

Нашавши се у Хрватској, у земљи "других људи", схватио сам како ту могу провести цијели живот, могу бити и сретан, али никада нећу бити један од њих. Када будем изговарао ми, то ће најчеШће бити лажно ми, оно ми од којега је човјека помало сраМ. Зато ћу, чешће него - ми, изговарати замјенице - ја и они. О себи ћу говорити углавном оно што људи не воле чути, или што сами никада не би рекли, да се не би разликовали од околине. Свеједно је ли разлика у позитивноме или у негативном смислу, али чим је разлика, чим се човјек на било који начин издваја из свјетине, она ствара одбојност.

У вријеме могао доласка у Хрватску, то је била етнички врло хомогена земља, с деведесетак посто Хрвата и католика, у којој се већина изнимно непријатељски односила према свима који су припадали некој мањини. То је непријатељство било у основи државне идеологије, али је било одређено и чињеницом што је у земљи трајао рат и што је трећина њезинога територија била окупирана. Улогу окупатора играла је бивша ЈНА, а улогу домаћих издајника играли су припадници српске националне мањине. Међутим, непријатељима су доживљавани и малобројни хрватски муслимани, јер су у то вријеме, у јесен 1993, хрватске власти покренуле агресију на муслиманска подручја у Босни и Херцеговини. Изван националног кода непријатељи су, унутар друштва, били још и атеисти, који су грађане подсјећали на четрдесет година комунистичке владавине, а вјеројатно и на властито лицемјерје по питању вјере у Бога. Док је таква била пожељна друштвена норма, масовно су га негирали, а сада када се вријеме промијенило, једнако су масовно похрлили у цркве.

Притом, људи су уживали у свим тим својим мржњама и непријатељствима. Али ни то није ништа ново: ниједан осјећај није тако свеобухватан и испуњавајући као мржња и ништа осим мржње не може од приватне постати јавна и друштвена емоција. Деведесетих година, у вријеме предсједника Фрање Туђмана, Хрватска је доиста била земља мржње. Та мржња, углавном, није била усмјерена према ван, него према унутра, према дијеловима властитога друштва, а онда и властите културе, повијести, идентитета, језика... У Хрватској се мрзило и ријечи, ако су те ријечи звучале недовољно хрватски. А звук је често варао, или је недостајало објекта мржње, па су људи уживали и у мржњи према ономе што с мањинама и с другим идентитетима није било у вези.

Човјек може пронаћи низ оправдања да у таквим временима буде дијелом већине. Поготово ако је дошао из опкољенога града, ако је ту без икога свога, материјално незбринут, подстанар, интелектуални пролетер... Напокон, Сарајево су у опсади и држали припадници народа који се у Хрватској тада најстраственије мрзио. И што би се онда противило разлозима да се уз такву мржњу и пристане, да се буде социјализиран и прихваћен члан друштвене заједнице и да се, како је и ред, из фазе прогонства пређе у стање некакве друштвене ситуираности? Ако заборавимо моралне норме које би се томе противиле, а такве су норме увијек проблематичне ако о њима говори појединац који је супротстављен друштву, ако заборавимо и то да мржња такођер претпоставља извјестан интелектуални и душевни напор - који неким људима ипак тешко пада, онда је доиста тешко пронаћи разлог због којега би се онај тко 1993. године стигне из Сарајева успротивио владајућем расположењу града и земље у које је стигао. Нисам толико ташт да бих се пошто-пото морао разликовати. И знам како се из такве разлике не рађају нарочито повољне животне околности.

Миљенко Јерговић

Из књиге „Род“. BOOKA, Београд 2020.