Прича Недељног Дневника: У Кући Бонапарте
На зидовима су висиле камеје и друге минијатуре, низ колорисаних гравура у челику са призорима из битака код Фридланда, Маренга и Аустерлица, као и породично стабло породице Бонапарта у масивном раму обложеном златним листићима пред којим сам на крају застао.
На небескоплавој позадини, из смеђе земље уздизао се огроман храст са чијих су грана и огранака висили бели облачићи од папира са исписаним именом и годином рођења и смрти сваког члана царске породице и каснијих Н аполеонових потомака. Овде су били окупљени сви - краљ Напуља, краљ Рима и краљ Вестфалије, Маријана Елиза, Марија Анунцијата и Марија Паулина, најведрија и најлепша међу седморо браће и сестара, несрећни војвода од Рајхштата, орнитолог и ихтиолог Шарл Лисјен, Плон-Плон, син Жерома и Матилде Летиције, његова кћи, Наполеон ИИИ, онај са усуканим брковима, Бонапарте из Балтимора и још многи други.
Нисам ни приметио кад је маршалка Неј, можда подстакнута мојом очигледном обузетошћу овим генеалошким уметничким делом, стала поред мене и с пуно поштовања прошапутала да је ту цреатион униљуе крајем прошлог века израдила ћерка једног нотара из Кортеа, иначе великог поштоваоца Наполеона. Листови и цветови у доњем делу слике, украшени с неколико лептира, право је суво биље из макије, рекла је маршалка, чуваркуће, мирте и рузмарин, а тамно, изувијано стабло, које се попут рељефа издвајало из плаве позадине било је исплетено од девојчине косе, било из љубави према цару, било из љубави према оцу, девојка је, у сваком случају, свом раду посветила бескрајне сате.
Скрушено сам климнуо главом на ово објашњење и остао да стојим још неколико тренутака пре него што сам се окренуо и изашао из собе, те сишао на први спрат где је породица Бонапарта живела откад је дошла у Ајачо. Након пораза који су патриоте претрпеле у неравноправној борби са француским трупама, Карло Бонапарта, Наполеонов отац, који је био секретар Пасквала Паолија, напустио је Корте из сигурносних разлога и упутио се ка приморском градићу. Заједно са Летицијом, која је у то време била трудна с Наполеоном, прелазио је преко дивљих планина и гудура у унутрашњости земље, и замишљам да су те две сићушне прилике на својим мазгама усред величанствене панораме или пак док су седеле уз логорску ватрицу у мрачној ноћи, морале изгледати као Марија и Јосиф на једном од многих сачуваних приказа бекства у Египат. У сваком случају, ако постоји нешто у теорији о пренаталном искуству, онда ово драматично путовање објашњава неке карактерне црте будућег цара, а поготово чињеницу да је одувек све радио с одређеном журбом, чак и приликом властитог рођења када је толико гурао напред да Летиција није успела да се домогне кревета, па је на свет морала да га донесе на једној софи у такозваној Жутој соби.
Можда је управо због тих околности, које заслужују да буду упамћене и које су обележиле почетак његовог живота, Наполеон касније својој вољеној мајци поклонио јаслице прилично сумњивог укуса, изрезбарене од слоноваче, које и данас могу да се виде у Кући Бонапарта. Наравно да ни Летиција, ни Карло током седамдесетих и осамдесетих година осамнаестог века, док су се Корзиканци прилагођавали новом режиму, нису ни сањали да би њихова деца, с којом су свакодневно седели за стоом, могла да се узвисе до краљева и краљица, и да ће баш онај најсвадљивији међу њима, мали бунтовник који је вечито био уплетен у размирице с децом из краја, једног дана носити круну огроног царства које се проситрало скоро преко целе Европе.
Али, шта ми уопште знамо о току историје који се одвија према закону ког ниједна логика не може да објасни, који се непрекидно креће често мењајући смер у пресудном тренутку услед непредвидивих ситница, поветарца који једва можемо да осетимо, листа који пада на земљу или погледа који клизи преко велике гомиле људи. Чак и ако погледамо уназад, не можемо да докучимо шта се заправо догодило и шта је довело до овог или оног догађаја у свету. И најпрецизнија наука о прошлости не успева да досегне истину која измиче свакој моћи уображавања, а понекад не досегне даље од бесмислене тврдње какву је, на пример, изнео дилетант по имену Алфонс Хајгенс, који живи у главном граду Белгије и који се већ деценијама бави проучавањем Наполеона, а према којој сва превирања која је изазвао француски цар у европским земљама и царствима почивају искључиво на његовом далтонизму и неспособности разликовања црвене и зелене боје. Што је више крви текло по бојном пољу, рекао ми је белгијски проучавалац, то се Наполеону више чинило да ниче зелена трава.
Увече сам се шетао Улицом Цоурс Наполеон, а затим сам два сата седео у малом ресторану с погледом на белу крстарицу, недалеко до Гаре Маритиме. Уз кафу сам читао локалне новине и размишљао да ли да одем у биоскоп. Волим да одем у биоскоп у непознатим градовима. Али, ни Јудге Дреад у биоскопу Емпире, ни USS Алабама у Бонапарти и Л’амоур а тоут prix у Летицији нису били права ствар којом бих окончао овај дан. Зато сам се око десет вратио у хотел у коме сам тог преподнева узео собу. Широм сам отворио прозоре и погледао напоље преко кровова града. Још увек се чуло брујање саобраћаја по улицама, а онда је ођедном све утихнуло, на неколико секунди, кад се, очигледно само неколико улица даље, зачуо кратак, оштар прасак једне од оних бомби које овде, на Корзици, неретко експлодирају. Легао сам у кревет и убрзо заспао, уз завијајуће звуке сирена у ушима.
В. Г. Зебалд
