Амарал: Бојим се за будућност људи који не читају
БЕОГРАД: Португалски писац, историчар, књижевни критичар, преводилац и уредник значајног часописа ЛЕР, Бруно Виејра Амарал, забринут је због све мањег броја читалаца и у Португалији, али и у свету, и пита се како ће без читања у будућности опстати критичка свест људи и запитаност о свету који их окружује.
Амарал који ових дана борави у Србији као гост издавачке куће “Клио”, каже да је у Португалу тешко живети од писања и да Португалци најмање читају од свих Европљана те да они књигу доживљавају као свети предмет који не треба дирати са полица.
То је драматично и тужно. Како људи могу бити свесни, критични, да постављају питања о свету који их окружује, ако не читају? Мислим да то није могуће и бојим се за будућност људи који не читају и којима књиге нису важне у свакодневном животу, рекао је Амарал.
Мислим да у Португалу људи и даље виде књиге као свете објекте које ставе на полице, гледају их, али их не дирају, не читају, не узимају из њих оно што оне могу да пруже, додао је један од аутора “Водича за 50 португалских измишљених ликова”.
Амарал ће у Београду, Новом Саду и Врању представити свој дебитански роман “Прве бразде”, који је “Клио” управо објавио у преводу Јована Татића.
Каже да наслов романа (у оригиналу “Ас Примеирас Цоисас“) има везе са стихом из Библије.
Тај стих је повезан са сећањима наратора и са оним стварима које су нам заиста важне. То су прва сећања, наша прва љубав, први пријатељ, први одлазак на плажу, први дан у школи. Када сте дете, мислите да је све што се дешава везано за вас, а онда почињете да схватате да то није баш тако и ти први догађаји су оно што увек носите у себи. Било да су добре или лоше ствари, то су свакако најважнији догађаји са којима поредимо сва каснија искуства, објаснио је он.
Хтео сам да се играм са читаоцима да помисле да су писац и наратор можда иста особа и да се оно што наратор говори, десило аутору романа. Има много ствари у књизи које нису аутобиографске, али се исто тако може рећи да свака прича коју чујемо, прочитамо, сваки филм који погледамо постају део нас и самим тим све је аутобиографско, рекао је Амарал.
Каже да није имао идеју да пише о људима са маргине, већ је једноставно то свет који познаје, пошто је и сам одрастао у таквој средини.
Неколи прича је аутентично, остале је сам створио, уверен да је битно књига у целини делује истинито и смислено. Ако читаоци поверују у причу романа, свеједно да ли је она истинита или не, ви сте као писац успели и испунили своју сврху, додао је.
Књига је у Португалу објављена пре пет година и многи су оценили да је она превише фокусирана на португалску културу и конкретно време.
Толстој је рекао: Пиши о свом селу и бићеш универзалан. Када пишете о стварима које сматрате важним и не размишљате о томе да ли је то нешто универзално или превише специфично, већ о ономе што вас дотиче, наћи ћете читаоце који ће се такође повезати са тим причама било да је у питању Португал или нека друга земља. Много старијих људи ми је рекло да су се идентификовали са ликовима и мени је то највећа награда, рекао је Амарал.
