Андријана Долаш: Читањем продубљујемо мисли и откривамо осећања

Са 13 година је објавила књигу поезије „Сећање” у којој су ушушкани најемотивнији стихови инспирисани разводом њених родитеља, те и њеним доласком у Нови Сад с мајком.

Рођена у Прибоју, а основну школу је уписала у војвођанској престоници. Тренутно је ученица трећег разреда гимназије „Лаза Костић”.

„Пишем од првог разреда основне школе, откако сам дошла у Нови Сад - каже Андријана.“

Шта те је мотивисало да се бавиш тиме?

„Мотивисао ме је развод мојих родитеља. Била сам јако тужна и на тај начин сам исказивала своја осећања.“

Колико те је то и извлачило из те туге?

„Па, баш тако. Пошто нисам комуникативна и не волим да се отварам људима, то писање ме је извлачило и у њему сам проналазила утеху.“

Значи, поезија те је отворила...

„Тако је.“

Како се осећаш када неко прочита твоје песме?

„У почетку ми је било некако тешко и бојала сам се да то покажем. Али, учитељица и моја мама су препознале тај мој таленат, као и једна песникиња из Кикинде, Нада Адамовић, која ми је помогла да објавим књигу.“

Људи који су затворени, пронађу начин да њихове емоције и мисли допру до људи, те због тога на неки начин постану и рањиви. Колико си ти рањива у својој поезији али онда када је неко прочита?

„Доста сам рањива, али то чувам у себи и кроз поезију покушавам да искажем.“

Која су сада осећања која те најчешће окупирају?

„Сада је то љубав, али кад ми се деси нека неправда или ме нешто повреди, онда сам тужна.“

Да ли су сада чешће лепше или ружније емоције?

„Чешће су лепше, али ме и туга и срећа пођеднако инспиришу.“

Колико, онда, често пишеш песме?

„Пишем врло често. Доста песама и шаљем и на конкурсе. Члан сам и књижевног клуба „Душко Трифуновић” у Кикинди, па доста пишем и за те зборнике али и за себе.“

Шта твоји читаоци, пре свега вршњаци, кажу - да ли могу да се пронађу у твојој поезији и да се на неки начин поистовете са тобом?

„Доста њих, који су прочитали, заплачу. Некако их додирне то што сам писала. Ово је, пре свега, аутобиографско дело.“

Да ли имаш материјала и планове за још неко издање?

„Имам материјала, али чекам да то буде нешто на вишем нивоу. Ово кад сам писала имала сам 13 година, била сам мала.“

Какав је сада осећај када прочиташ песме које си писала пре неколико година? Надам се да се не стидиш својих стихова...

„На неки начин се свако помало стиди онога што је пре писао, то је нормално, како сазревам тако сазрева и мој таленат и писање. Сматрам да то све иде боље и боље.“

То се и примећује у твојој књизи „Сећање”. Чиме се још бавиш?

„Волим да се дружим и излазим са другарицама, а такође и доста читам.“

Шта волиш да читаш?

„Највише читам поезију.“

Да ли постоје неки песници који те посебно инспиришу да пишеш?

„Посебну мотивацију ми даје дечја песникиња Нада Адамовић. Доста ми је помогла и имала је велики утицај на мене.“

А колико се проналазиш у неким старијим писцима?

„Доста се проналазим. Од наших писаца волим да читам Лазу Костића, Дучића...“

Колико су млади генерално освешћени да треба да читају поезију?

„Заиста мислим да је то врло мало. Када видим у школи, када читамо неке лектире, доста нас мало прочита и мало су упућени у читање, што је поражавајуће.“

Зашто је поражавајуће?

„Због тога што продубљујемо своје мисли, откривамо своја осећања, имамо богатији речник. Схватимо да неко има исти бол који ми осећамо и да нисмо сами.“

То си предивно рекла. Какви су ти планови за будућност?

„Волела бих да студирам књижевност и да наставим да се бавим писањем. Надам се да ће ускоро бити још једна збирка поезије.“

Л. Радловачки

ШТА ЈЕ НАЈСЛАЂЕ

Заборавим чоколаду,

занемарим све слаткише

кад ми мама нежно тепа,

у наручју кад ме њише.

У очима сунце гране

кад ми тата каже: „Лане”,

кад у шетњу пођем с братом

окитим се сувим златом.

Нема лепше посластице

од љубави породице.

Нек’ се неко сада нађе

да покаже нешто слађе.