ЈЕЛЕНА МУР У АЗБУЦИ НАШЕГ ЖИВОТА Мој лик је неки нови Београд

Нову глумачко искуство доживеће уз добро уиграну екипу серије која настаје у заједничкој продукцији „Цонтраст Студиос” и компаније „Телеком Србија”, а у режији Јелене Бајић Јочић. Јелена Мур ће се у овој савременој драми наћи у улози Соње, блиске Анине пријатељице, коју тумачи Исидора Симијоновић.

– Нећу много да вам откривам да би остало изненађење гледаоцима, али,  ево, оно што могу да вам кажем је да ће гледаоци гледати врло занимљиву причу о Соњи и Ани, две младе жене које су генерацијски блиских година, а имају две потпуно различите судбине. И рекла бих да мој лик јесте носилац једног новог друштвеног слоја којим се прва сезона није толико бавила. То је један нови Београд, присутан и актуелан, али нема много филмског простора – рекла је за Дневников ТВ магазин глумица Јелена Мур.

Колико је за вас било изазовно да се прикључите екипи која је првим делом постигла огроман успех, а имала је пред собом изазов јер је другачија и по својој теми и по жанру од осталих серија које смо до тада гледали?

– Много сам срећна искрено, јер сам била велики фан серије. Врло је тешко у овом послу кад гледате било коју серију да је не гледате с професионалне тачке гледишта и да размишљате о неким детаљима. Ја сам стварно уживала гледајући „Азбуку нашег живота” и могла сам да је гледам у потпуности као прави и обичан гледалац. Ја улазим у екипу као највећи фан ове серије тако да је ово за мене велико задовољство. Није ми било толико тешко јер волим екипу, већ се знам са људима, колеге смо, а као фан сам у позицији која, на сву срећу, игра за мој лик. Ја сам ушла у овај пројекат као неки мали фан који никад ништа није радио и свиђа ми се што имам то узбуђење.

Шта се вама толико допало у овој серији, да се вама као гледаоцу она издвојила од осталих?

– Допала ми се јер мислим да немамо довољно овако једноставних, а, опет, комплексних серија, које су и естетски веома задовољавајуће - да видимо један леп Београд, имућне људе који су, заправо, здраворазумни и граде своје каријере у овом граду, да видимо те лепе костиме и лепе људе. Стварно мислим да се, генерално, српска кинематографија не бави у довољној мери таквим људима довољно темељито и на овакав начин. То ме је на прву лопту купило.

„Азбука нашег живота”, између осталог, говори о кризи породице, идентитета и међуљудских односа, што, чини се, није често тема домаћих серија. Мислите ли да и на њих треба више да се обрати пажња?

– Тако је. Наравно, није битна само форма, иако сам морала то да нагласим. Баш је лепо што то спомињете јер мислим да форма прати и садржину и мислим да је врло филигрански одрађен сценарио и то је нешто као глумици мени најузбудљивије - када вам је већ све написано и онда ће, самим тим, и ваш перформанс бити још бољи.

Серија, такође, говори и о распаду брака. Јесте ли сагласни са тим да је данас тешко одржати породицу на једном месту и сачувати је усред овог колективног убрзања које нам се дешава?

– Мислим да је генерално тешко јер је друштвени притисак веома велик, мислим да се третирају неке ствари које нису суштинске и нису праве вредности. Мислим да је јако тешко одржати чистим све те односе, почевши од породице, пријатеља... све је мање тих правих конекција које трају. Људи не дају довољно на важности лојалности, солидарности и значају тога да ти као појединац учествујеш у неком односу и да својим делима треба да будеш у корак са тим да градиш са тим однос и да га чуваш.

Доживели сте и неке холивудске прилике радећи на једној америчкој серији, па се онда опет вратили на српске стандарде. Колико се продукције разликују по вашем искуству?

– Суштински - мој посао је увек исти, у којој год продукцији ја радила и какви год услови рада били мој посао је једнак - ја припремам своју улогу на исти начин и са пођеднаким узбуђењем и ентузијазмом. Ипак, разлика јесте у продукцијском смислу. Наравно да су њихови буџети много већи, да имају много више могућности да домаштавају и дограђују, говорим о филмској слици, него што то имамо ми овде. То је највећа разлика, али суштински посао је исти.

Почињете да снимате другу сезону серије „Певачица”. Шта се дешава даље са вашом Емилијом коју играте?

– Не смем много да откривам, а и не желим да спојлујем гледаоцима радњу. Али, ево, да наговестим мало, цео онај аспект црне магије и мистике ће бити доста појачанији у другој сезони. Мало ћемо сада естраду скрајнути, мада ће и даље она бити присутна, али неће толико бити у првом плану, колико ће бити тај трилерски и мистични аспект.

Показало се да публика веома воли тај магијски аспект у серијама. Шта нам то говори о нама?

– Мени је феномен то што се људи хватају за сламку онда када тону. Мислим да се у тим тренуцима када тонемо, и метафорички и буквално, хватамо за ствари које су ван наше контроле, да нам је много драже да препустимо поверење и судбину неком туђем виђењу и предсказању и некој вишој сили него да се тиме позабавимо сами. Мислим да можда можемо мало више да преузмемо узде у наше руке и да пригрлимо свој живот на неки другачији начин. Да се тргнемо!  

Такве серије су углавном и најпопуларније, то смо видели и кроз гледаност „Певачице”, али и „Црне свадбе” и „Калканских кругова”. Шта мислите због чега публика даје наклоност према мистеријама и магијским елементима?

– Наш народ воли да гледа такве садржаје, не мислим да је то нужно погрешно, али мислим да публика воли да гледа приче које су неуобичајене, које мислимо да нису ту код нас, јер су оне у једном филмском језику обавијене и илузија су за нас. Мислим да публика воли да гледа неразрешене односе, драму, трагедију, да што је мрачније то ће више публике бити.

Владимир Бијелић

фото: Сунчица Зурковић