JELENA MUR U AZBUCI NAŠEG ŽIVOTA Moj lik je neki novi Beograd

Novu glumačko iskustvo doživeće uz dobro uigranu ekipu serije koja nastaje u zajedničkoj produkciji „Contrast Studios” i kompanije „Telekom Srbija”, a u režiji Jelene Bajić Jočić. Jelena Mur će se u ovoj savremenoj drami naći u ulozi Sonje, bliske Anine prijateljice, koju tumači Isidora Simijonović.

– Neću mnogo da vam otkrivam da bi ostalo iznenađenje gledaocima, ali,  evo, ono što mogu da vam kažem je da će gledaoci gledati vrlo zanimljivu priču o Sonji i Ani, dve mlade žene koje su generacijski bliskih godina, a imaju dve potpuno različite sudbine. I rekla bih da moj lik jeste nosilac jednog novog društvenog sloja kojim se prva sezona nije toliko bavila. To je jedan novi Beograd, prisutan i aktuelan, ali nema mnogo filmskog prostora – rekla je za Dnevnikov TV magazin glumica Jelena Mur.

Koliko je za vas bilo izazovno da se priključite ekipi koja je prvim delom postigla ogroman uspeh, a imala je pred sobom izazov jer je drugačija i po svojoj temi i po žanru od ostalih serija koje smo do tada gledali?

– Mnogo sam srećna iskreno, jer sam bila veliki fan serije. Vrlo je teško u ovom poslu kad gledate bilo koju seriju da je ne gledate s profesionalne tačke gledišta i da razmišljate o nekim detaljima. Ja sam stvarno uživala gledajući „Azbuku našeg života” i mogla sam da je gledam u potpunosti kao pravi i običan gledalac. Ja ulazim u ekipu kao najveći fan ove serije tako da je ovo za mene veliko zadovoljstvo. Nije mi bilo toliko teško jer volim ekipu, već se znam sa ljudima, kolege smo, a kao fan sam u poziciji koja, na svu sreću, igra za moj lik. Ja sam ušla u ovaj projekat kao neki mali fan koji nikad ništa nije radio i sviđa mi se što imam to uzbuđenje.

Šta se vama toliko dopalo u ovoj seriji, da se vama kao gledaocu ona izdvojila od ostalih?

– Dopala mi se jer mislim da nemamo dovoljno ovako jednostavnih, a, opet, kompleksnih serija, koje su i estetski veoma zadovoljavajuće - da vidimo jedan lep Beograd, imućne ljude koji su, zapravo, zdravorazumni i grade svoje karijere u ovom gradu, da vidimo te lepe kostime i lepe ljude. Stvarno mislim da se, generalno, srpska kinematografija ne bavi u dovoljnoj meri takvim ljudima dovoljno temeljito i na ovakav način. To me je na prvu loptu kupilo.

„Azbuka našeg života”, između ostalog, govori o krizi porodice, identiteta i međuljudskih odnosa, što, čini se, nije često tema domaćih serija. Mislite li da i na njih treba više da se obrati pažnja?

– Tako je. Naravno, nije bitna samo forma, iako sam morala to da naglasim. Baš je lepo što to spominjete jer mislim da forma prati i sadržinu i mislim da je vrlo filigranski odrađen scenario i to je nešto kao glumici meni najuzbudljivije - kada vam je već sve napisano i onda će, samim tim, i vaš performans biti još bolji.

Serija, takođe, govori i o raspadu braka. Jeste li saglasni sa tim da je danas teško održati porodicu na jednom mestu i sačuvati je usred ovog kolektivnog ubrzanja koje nam se dešava?

– Mislim da je generalno teško jer je društveni pritisak veoma velik, mislim da se tretiraju neke stvari koje nisu suštinske i nisu prave vrednosti. Mislim da je jako teško održati čistim sve te odnose, počevši od porodice, prijatelja... sve je manje tih pravih konekcija koje traju. Ljudi ne daju dovoljno na važnosti lojalnosti, solidarnosti i značaju toga da ti kao pojedinac učestvuješ u nekom odnosu i da svojim delima treba da budeš u korak sa tim da gradiš sa tim odnos i da ga čuvaš.

Doživeli ste i neke holivudske prilike radeći na jednoj američkoj seriji, pa se onda opet vratili na srpske standarde. Koliko se produkcije razlikuju po vašem iskustvu?

– Suštinski - moj posao je uvek isti, u kojoj god produkciji ja radila i kakvi god uslovi rada bili moj posao je jednak - ja pripremam svoju ulogu na isti način i sa pođednakim uzbuđenjem i entuzijazmom. Ipak, razlika jeste u produkcijskom smislu. Naravno da su njihovi budžeti mnogo veći, da imaju mnogo više mogućnosti da domaštavaju i dograđuju, govorim o filmskoj slici, nego što to imamo mi ovde. To je najveća razlika, ali suštinski posao je isti.

Počinjete da snimate drugu sezonu serije „Pevačica”. Šta se dešava dalje sa vašom Emilijom koju igrate?

– Ne smem mnogo da otkrivam, a i ne želim da spojlujem gledaocima radnju. Ali, evo, da nagovestim malo, ceo onaj aspekt crne magije i mistike će biti dosta pojačaniji u drugoj sezoni. Malo ćemo sada estradu skrajnuti, mada će i dalje ona biti prisutna, ali neće toliko biti u prvom planu, koliko će biti taj trilerski i mistični aspekt.

Pokazalo se da publika veoma voli taj magijski aspekt u serijama. Šta nam to govori o nama?

– Meni je fenomen to što se ljudi hvataju za slamku onda kada tonu. Mislim da se u tim trenucima kada tonemo, i metaforički i bukvalno, hvatamo za stvari koje su van naše kontrole, da nam je mnogo draže da prepustimo poverenje i sudbinu nekom tuđem viđenju i predskazanju i nekoj višoj sili nego da se time pozabavimo sami. Mislim da možda možemo malo više da preuzmemo uzde u naše ruke i da prigrlimo svoj život na neki drugačiji način. Da se trgnemo!  

Takve serije su uglavnom i najpopularnije, to smo videli i kroz gledanost „Pevačice”, ali i „Crne svadbe” i „Kalkanskih krugova”. Šta mislite zbog čega publika daje naklonost prema misterijama i magijskim elementima?

– Naš narod voli da gleda takve sadržaje, ne mislim da je to nužno pogrešno, ali mislim da publika voli da gleda priče koje su neuobičajene, koje mislimo da nisu tu kod nas, jer su one u jednom filmskom jeziku obavijene i iluzija su za nas. Mislim da publika voli da gleda nerazrešene odnose, dramu, tragediju, da što je mračnije to će više publike biti.

Vladimir Bijelić

foto: Sunčica Zurković