Сликару Велимиру Матејићу из Криваје много је помогла тетка Десанка Максимовић

Матејић на Криваји живи једанаесту годину, где се обрео пошто није имао новца да стан купи у Београду, када је prеthodni морао продати па је леп комфор нашао у живописном месту на северу Бачке.

- Поред стана купљеног по далеко приступачнијој цени него у престоници, на Криваји сам приде добио лепо језеро, прекрасну шуму и реку. Најкраће речено, одабрао сам идеално место за креативце, људе који стварају, без обзира на године. Чак, ту врсту разговора о годинама не волим. Године су године, а у мени је низ различитих периода животне доби акумулиран. У мени чучи и младић од двадесетак година и можда управо он уз велико животно искуство ствара цртеже и слике. Свако стваралачко доба је изазовно, мотиви су различити, али жеља да се ствара постоји, поготово што сликари дуго живе и ствараоци остају до краја живота. За то сам да уметност буде на првом месту, уз знање и све оне врлине што красе човека  - каже Матејић.

Велимир Матејић је био професор биологије у престижној Земунској гимназији, школи у којој су учили многи познати људи, па и они из политичког врха Србије. Сматра да је поред просветарске каријере успео да оствари и још остварује уметничке снове.

- Љубав према сликарству се рађа, мора мајка да је роди не само код сликара него и код песника и свих уметника. Појавила се већ у раном детињству, па је после само наставила даље да се развија, иако сам се бавио другом професијом, опстала је до данашњих дана. Паралелно са просветарским позивом сам цртао графике и давно био примљен у Удружење ликовних уметника Србије, у графичку секцију. Интензивно сам се бавио графиком, па временом прешао и на сликање уљем на платну и другим материјалима - прича Матејић.

Житељи у Криваји су га срдачно прихватили, зато што, како каже, одувек је могао и са обичним народом, али и са академицима који су често долазили у кућу његове тетке Десанке Максимовић.

- Добро сам се уклопио међу житеље Криваје, међутим, наравно да ми у неким тренуцима недостаје Београд где има галерија, позоришта и других институција културе којих у селу нема, па су ми остале књиге, телевизија, сликање и дружење са људима. Инспирације и мотива има на Криваји, али доста времена сам раније проводио и у Паризу, где сам и потрошио паре које сам имао, па после нисам могао да опстанем у Београду. Атеље тамо нисам тражио, а у Криваји ми је широко поље и за живот и за стваралаштво - уверава Матејић.

На курсеве сликарства ишао је у Шуматовачкој улици у Београду, у време када их је похађао и чувени сликар Љубомир Љуба Поповић (1934-2016) и други уметници, а са Љубом се дружио и у Паризу, где је  је у више наврата одлазио у Сите, сваке друге-треће године боравио и сликао по два месеца.

- Са Љубом Поповићем сам се сретао у војсци, а и касније смо се дружили и у Паризу, када је постао познати сликар - напомиње Велимир Матејић. - Моја тетка Десанка Максимовић је доста утицала да се посветим сликартсву. Она ме је одвела код познате сликарке Лизе Крижанић (1905-1982), супруге карикатуристе и сликара Пјера Крижанића, где су долазили професори ликовне академије и академије примењених уметности, тако да сам и ту поткрадао занат. Сви су били врло љубазни и подучавали су ме. Тетка Десанка као велика песникиња била је драгоцена не само за мене него за све сестриће и сестричине. Било нас је осморо, а она није имала деце, тако да нам је практично била друга мајка. Много је учинила за све нас на различите начине. Мени је посебно била значајна подршка јер сам се једини определио за уметничко стваралаштво, док су остали имали нека друга интересовања и занимања - открива Велимир Матејић.

Графике и слике Матејић је излагао на преко 400 групних и више од стотину самосталних изложби, на којима је имао шта да покаже. Део опуса је представио на изложби у севернобанатском селу Подлокањ, поводом века постојања овог места, захваљујући сарадњи са познатим колекционаром уметнина Миливојем Батом Клепићем, у чијој збирци и галеријској поставци је концентрисано доста остварења истакнутих сликара и вајара.

- Бата Клепић и ја смо се упознали у време када је тетка Десанка Максимовић умрла и оставила нам у наслеђе доста вредних слика. Упознавање са Клепићем нам је значајно јер је откупио те слике у време када нам је било јако тешко, а новац од продатих слика нам је добро дошао јер смо захваљујући томе преживљавали у време велике инфлације. У Бату Клепића верујем, баш као и многи сликари, јер познаје и поштује уметничко стваралаштво - наглашава Матејић.

М. Митровић