Пречанска лексика: Благословена бодља или зашто су о ливадском корову званом чкаљ писали Шекспир и Орфелин

Корову протераном у јаруге, на запуштене њиве и забатаљене пашњаке. Писали о њему и то - на латинском! Пуним именом и презименом: Цардуус бенедиктус. Најигранији Енглез на свету је у игроказу “Много буке ни око чега” препоручио у једном дијалогу “дестилат чкаља који једини лечи сва зла срца”. Знаменити Сремац (мада рођен у Вуковару 1726.), Карловчанин и Беочинац, једно време житељ Темишвара и Венеције, Захарија Стефановић самокрштен као Орфелин, уврстио је чкаљ у списак од 500 имена у свој “Регистар биља, корења и других миришљавих твари”, некој врсти додатка његовог чувеног дела “Искусни подрумар”, штампаног први пут у Бечу 1783. Захарија преводи научно латинско име чкаља у “чкаљ блажени”, што му је и истински назив у целом свету, мада се може рећи и “благословени”. Вишеструко надарени и вероватно најзнаменитији Србин свог доба, Орфелин је био калиграф, аутор првог српског буквара, историчар, књижевник, преводилац, бакрорезац, састављач календара, уредник и учитељ, али и виноградар, природњак дубоко везан за земљу, оранице и воћњаке, па није само гледао у родне лозе и воћке већ и убоге травке. (Умро је у Новом Саду у црквеном летњиковцу на Сајлову као пуки сиромах 1795. и сахрањен на Јованском гробљу, где је данас осмољетке “Иво Лола Рибар”, а приликом реконструкције школе педесетих година прошлог века његове кости су пренете у заједничку гробницу на Алмашком гробљу. Колико се зна ни у једном граду где је живео и радио нема спомен-обележје.)

Дугогодишњи новинар и уредник “Дневника” Љубомир Вукмановић у једном од текстова о овом чувеном ерудити, наводи (лично забележену) највишу оцену о подвигу Орфелина академика Јована Туцакова, који је истакао да је “то од огромног значаја за нашу научну ботаничку терминологију јер имамо много, често и преко сто народних имена за једну биљку, а латинско је само једно.”

По чему су житељи давних времена Европе памтили чкаљ, осим по оштром болу кад су га дотицало голом руком? По многим причама и легендама, али и очигледним лековитим својствима. Наводно га је лансирао сам Карло Велики, тражећи лек против куге, што му је косила војску. Чак је и у сну вапио за чудотворним еликсиром па му је провиђење наредило да баци копље што може даље и тамо где падне - ту је спас. Копље се заболо у жбун чкаља и од зелене боце почели су да се кувају чајеви, праве тинктуре и дестилати. Научно је доказано да је лековита цела биљка чкаља, највећег броја од око 90 варијетета кардуса. Најблаготворнији је у третирању болести јетре и органа за варење, чисти крв, ублажује болове, изоштрава памћење... Једно време је сматран најбољим леком против уједа отровних инсеката, чак и змија, облозима и мелемима. Чкаљ се, наравно, употребљава тек добро истуцан у авану јер су му листови и стабло обрасли оштрим, некад паучинастим бодљицама. Сви лекови од чкаља су ужасно горки, као што и треба код добре, моћне медицине. Пре масовног гајења крмног биља као што је луцерка, чкаљ је кошен и млаћен те даван стоци као одлична храна и превентива против болести, пре свега на Британском острву.

Сад је чудотворност чкаља помало заборављена, али се лако може наћи у целој Европи, па и Америци и Канади, где је вештачки пренет. Неке врсте чкаља изгледају баш импозантно, гиздаво... На јаком зеленом стаблу буду лепи цветови, бледе црвене боје (ређе жуте) са чекињастим латицама, а потом се на њиховом месту формира бодљиви плод. Стока га не пасе, осим магараца, па се понегде зове и магарећа боца. Чобани и деца вежбају ударце бичем или камџијом, откидајући цветове (главе) чкаља, а верује се да и изрека о узалудном јуначењу “копљем у трње” има везе са чкаљом. Најбоље га је брати у јулу, при пуном цвету, у подне и по сунчаном дану.

Неки шкотски кланови имају чкаљ у својим грбовима, а и енгелски краљ Џејмс Први је исковао златник са рељефом ове занемарене биљке.

Савремена пољопривреда удаљила је чкаљ и многе друге “некорисне” травке из нашег видокруга. Трактори, комбајни и тањираче мељу све пред собом, па садашња деца ускоро неће моћи уживо да виде ни шапурику, а камоли чкаљ. Истина, неко се бави и лековитим травама, масовно се тражи сремуш, дивљи лукац те тартуф, баснословно скупа гљива. Први чисти крв, други пуни новчаник, али се овде још нико није сетио да прави лекове од чкаља.

Павле Малешев