Prečanska leksika: Blagoslovena bodlja ili zašto su o livadskom korovu zvanom čkalj pisali Šekspir i Orfelin

Korovu proteranom u jaruge, na zapuštene njive i zabataljene pašnjake. Pisali o njemu i to - na latinskom! Punim imenom i prezimenom: Carduus benediktus. Najigraniji Englez na svetu je u igrokazu “Mnogo buke ni oko čega” preporučio u jednom dijalogu “destilat čkalja koji jedini leči sva zla srca”. Znameniti Sremac (mada rođen u Vukovaru 1726.), Karlovčanin i Beočinac, jedno vreme žitelj Temišvara i Venecije, Zaharija Stefanović samokršten kao Orfelin, uvrstio je čkalj u spisak od 500 imena u svoj “Registar bilja, korenja i drugih mirišljavih tvari”, nekoj vrsti dodatka njegovog čuvenog dela “Iskusni podrumar”, štampanog prvi put u Beču 1783. Zaharija prevodi naučno latinsko ime čkalja u “čkalj blaženi”, što mu je i istinski naziv u celom svetu, mada se može reći i “blagosloveni”. Višestruko nadareni i verovatno najznamenitiji Srbin svog doba, Orfelin je bio kaligraf, autor prvog srpskog bukvara, istoričar, književnik, prevodilac, bakrorezac, sastavljač kalendara, urednik i učitelj, ali i vinogradar, prirodnjak duboko vezan za zemlju, oranice i voćnjake, pa nije samo gledao u rodne loze i voćke već i uboge travke. (Umro je u Novom Sadu u crkvenom letnjikovcu na Sajlovu kao puki siromah 1795. i sahranjen na Jovanskom groblju, gde je danas osmoljetke “Ivo Lola Ribar”, a prilikom rekonstrukcije škole pedesetih godina prošlog veka njegove kosti su prenete u zajedničku grobnicu na Almaškom groblju. Koliko se zna ni u jednom gradu gde je živeo i radio nema spomen-obeležje.)

Dugogodišnji novinar i urednik “Dnevnika” Ljubomir Vukmanović u jednom od tekstova o ovom čuvenom eruditi, navodi (lično zabeleženu) najvišu ocenu o podvigu Orfelina akademika Jovana Tucakova, koji je istakao da je “to od ogromnog značaja za našu naučnu botaničku terminologiju jer imamo mnogo, često i preko sto narodnih imena za jednu biljku, a latinsko je samo jedno.”

Po čemu su žitelji davnih vremena Evrope pamtili čkalj, osim po oštrom bolu kad su ga doticalo golom rukom? Po mnogim pričama i legendama, ali i očiglednim lekovitim svojstvima. Navodno ga je lansirao sam Karlo Veliki, tražeći lek protiv kuge, što mu je kosila vojsku. Čak je i u snu vapio za čudotvornim eliksirom pa mu je proviđenje naredilo da baci koplje što može dalje i tamo gde padne - tu je spas. Koplje se zabolo u žbun čkalja i od zelene boce počeli su da se kuvaju čajevi, prave tinkture i destilati. Naučno je dokazano da je lekovita cela biljka čkalja, najvećeg broja od oko 90 varijeteta kardusa. Najblagotvorniji je u tretiranju bolesti jetre i organa za varenje, čisti krv, ublažuje bolove, izoštrava pamćenje... Jedno vreme je smatran najboljim lekom protiv ujeda otrovnih insekata, čak i zmija, oblozima i melemima. Čkalj se, naravno, upotrebljava tek dobro istucan u avanu jer su mu listovi i stablo obrasli oštrim, nekad paučinastim bodljicama. Svi lekovi od čkalja su užasno gorki, kao što i treba kod dobre, moćne medicine. Pre masovnog gajenja krmnog bilja kao što je lucerka, čkalj je košen i mlaćen te davan stoci kao odlična hrana i preventiva protiv bolesti, pre svega na Britanskom ostrvu.

Sad je čudotvornost čkalja pomalo zaboravljena, ali se lako može naći u celoj Evropi, pa i Americi i Kanadi, gde je veštački prenet. Neke vrste čkalja izgledaju baš impozantno, gizdavo... Na jakom zelenom stablu budu lepi cvetovi, blede crvene boje (ređe žute) sa čekinjastim laticama, a potom se na njihovom mestu formira bodljivi plod. Stoka ga ne pase, osim magaraca, pa se ponegde zove i magareća boca. Čobani i deca vežbaju udarce bičem ili kamdžijom, otkidajući cvetove (glave) čkalja, a veruje se da i izreka o uzaludnom junačenju “kopljem u trnje” ima veze sa čkaljom. Najbolje ga je brati u julu, pri punom cvetu, u podne i po sunčanom danu.

Neki škotski klanovi imaju čkalj u svojim grbovima, a i engelski kralj Džejms Prvi je iskovao zlatnik sa reljefom ove zanemarene biljke.

Savremena poljoprivreda udaljila je čkalj i mnoge druge “nekorisne” travke iz našeg vidokruga. Traktori, kombajni i tanjirače melju sve pred sobom, pa sadašnja deca uskoro neće moći uživo da vide ni šapuriku, a kamoli čkalj. Istina, neko se bavi i lekovitim travama, masovno se traži sremuš, divlji lukac te tartuf, basnoslovno skupa gljiva. Prvi čisti krv, drugi puni novčanik, ali se ovde još niko nije setio da pravi lekove od čkalja.

Pavle Malešev