ИЗА ИЗЛОГА Ново доба херц револуције

Размишљам недавно, можда је он и у праву кад то каже. Има ту нечега...

Рецимо, ја сам се од малих ногу пођеднако радовала и кад нешто добијем на поклон од родитеља и фамилије и кад сама зарадим новац да себи купим шта желим. Прве предузимљиво-предузетничке кораке направила сам и пре него што сам кренула у школу – скупљала сам и продавала јаја по комшилуку и заливала нинине руже „на проценат“, а онда бих тај новац штедела док не сакупим довољно за нешто са списка „биће и то, само се стрпи“. Касније, тамо негде у шестом разреду сам смислила још бољи бизнис; с другарицом сам одлазила на Најлон и за сићу куповала гомиле стрипова и љубавних романа, које бисмо потом нас две (маркетиншке стручњакиње у најави) онако пажљиво сортирале и пласирале по кутијама, стратешки позиционираним испред улаза у зграду после 14 сати. Дакле, када се радни људи и пролетаријат враћају с посла и када им треба нешто за разбибригу. Зарада је била сјајна; по роману смо знале да зарадимо отприлике онолико колико смо све заједно потрошиле на набавку, с тим да би љубићи (колико год да смо их понудиле) увек планули за мање од сат времена. Сећам се, дође жена, уморна толико да једва стоји на ногама, вуче кесе пуне намирница од којих би што пре то боље требало нешто да скува за ручак; одложи све то и крене да пребира. На крају би неретко узимала и по пет, шест ођедном, уз коментар да ће их „смазати“ пре поноћи.

У то време баш и нисам најбоље капирала о чему се ту ради. Чак сам их неколико и прочитала, али џабе. Ваљда је било прерано да бих схватила! Данас ми је већ много јаснија та веза и често сам се у међувремену питала како су жене преживеле без љубавних романа, односно, шта им је у животе уносило ту нужну дозу „херца“ и драмског заплета; чиме сад побеђују сивило свакодневнице. Где оне мање срећне успевају да пронађу инстант дозу наде и вере у хепи енд, односно, како се оне с бољим картама, кад упадну у летаргију угодности и доступности свега, подсете да су живе. И, мислим да сам недавно схватила како је проблем превазиђен. Бар када су у питању муке из ове друге, замало, односно, никад довољно срећне, групе жена.

Дошло време да се стави тачка на херц романе и да се смело (и обавезно стајлиш) крочи у ново доба херц револуције! Не треба више нико ништа да сервира женама, да пише и смишља уместо њих – оне ће то саме (лепо каже мој пријатељ да су предузимљиве) много боље. Шта ће им тамо неки „висок, маркантан, тамне косе и плавих очију“ даса, кад имају блогове, влогове, портале и соарее, на којима могу да се баве женским питањем? Читам тако недавно животну исповест срећно удате (али и даље помало незадовољне) супруге, која је након неких десетак година (додуше плаћеног) потуцања по белом свету и неких годину дана агоније и лутања по повратку у родни град, коначно схватила шта је смисао њеног живота. Села је с пријатељицама које су у сличном проблему; послужила - не може се празног стомака мислити - куглофе, тартове, италијанске сириће и француски шампањац и, проблем је врло брзо детектован.

Све су, колико год се на први поглед нама лаицима чинило да имају све што живот може да пружи, болно неостварене. Свима им недостаје оно „нешто“, неки нови херц... А да није роман, јер то је данас део те неке наше малограђанске прошлости. Оне су, ипак, виделе света. Не иде, слажем се. Зато су, уместо „рото“ љубавних заплета, перипетија и измишљотина, одлучиле да се несебично жртвују за „реал thing“, за „женску“ ствар. Да без обзира на чињеницу да ће се та борба на њихове животе (из простог разлога што је све већ уређено) одразити скоро па никако, крену у бој. Не би ли, наравно, помогле нама. Сјајно за нас, још боље за њих. Коначно могу онако са смислом, племенито и трендовски (и ми #MeToo & #TimesUp за трку имамо) да чепркају по туђим животима, несрећама, борбама и тужним расплетима...

Нико не може да им приговори да су баналне, површне и гладне некаквог (било каквог) садржаја, односно, да се баве тек ноктима, фризурима, филерима, локнама, ботоксима, летовањима, зимовањима и шопингом. Овако је сасвим на месту да кад су нам већ несебично „помогле“ у борби, повремено предахну и награде се за уложени труд. Уосталом, јасно је и нама у бази да то ушећерено плутање с угодности на пријатност, па све испочетка уме да буде нездраво. У том смислу нам је драго што смо могле да помогнемо. И, ето нас – сви помало (неки мање, неки више) феминисти.

Да се разумемо, не бих да умањујем значај те „наше“ борбе, али све чешће помишљам да по ко зна који пут заједничким снагама грицкамо сарму. Само што једни „зобају“ феминистички купус, а други уживају у комадићима меса...    

Јасна Будимировић