IZA IZLOGA Novo doba herc revolucije

Razmišljam nedavno, možda je on i u pravu kad to kaže. Ima tu nečega...

Recimo, ja sam se od malih nogu pođednako radovala i kad nešto dobijem na poklon od roditelja i familije i kad sama zaradim novac da sebi kupim šta želim. Prve preduzimljivo-preduzetničke korake napravila sam i pre nego što sam krenula u školu – skupljala sam i prodavala jaja po komšiluku i zalivala ninine ruže „na procenat“, a onda bih taj novac štedela dok ne sakupim dovoljno za nešto sa spiska „biće i to, samo se strpi“. Kasnije, tamo negde u šestom razredu sam smislila još bolji biznis; s drugaricom sam odlazila na Najlon i za siću kupovala gomile stripova i ljubavnih romana, koje bismo potom nas dve (marketinške stručnjakinje u najavi) onako pažljivo sortirale i plasirale po kutijama, strateški pozicioniranim ispred ulaza u zgradu posle 14 sati. Dakle, kada se radni ljudi i proletarijat vraćaju s posla i kada im treba nešto za razbibrigu. Zarada je bila sjajna; po romanu smo znale da zaradimo otprilike onoliko koliko smo sve zajedno potrošile na nabavku, s tim da bi ljubići (koliko god da smo ih ponudile) uvek planuli za manje od sat vremena. Sećam se, dođe žena, umorna toliko da jedva stoji na nogama, vuče kese pune namirnica od kojih bi što pre to bolje trebalo nešto da skuva za ručak; odloži sve to i krene da prebira. Na kraju bi neretko uzimala i po pet, šest ođednom, uz komentar da će ih „smazati“ pre ponoći.

U to vreme baš i nisam najbolje kapirala o čemu se tu radi. Čak sam ih nekoliko i pročitala, ali džabe. Valjda je bilo prerano da bih shvatila! Danas mi je već mnogo jasnija ta veza i često sam se u međuvremenu pitala kako su žene preživele bez ljubavnih romana, odnosno, šta im je u živote unosilo tu nužnu dozu „herca“ i dramskog zapleta; čime sad pobeđuju sivilo svakodnevnice. Gde one manje srećne uspevaju da pronađu instant dozu nade i vere u hepi end, odnosno, kako se one s boljim kartama, kad upadnu u letargiju ugodnosti i dostupnosti svega, podsete da su žive. I, mislim da sam nedavno shvatila kako je problem prevaziđen. Bar kada su u pitanju muke iz ove druge, zamalo, odnosno, nikad dovoljno srećne, grupe žena.

Došlo vreme da se stavi tačka na herc romane i da se smelo (i obavezno stajliš) kroči u novo doba herc revolucije! Ne treba više niko ništa da servira ženama, da piše i smišlja umesto njih – one će to same (lepo kaže moj prijatelj da su preduzimljive) mnogo bolje. Šta će im tamo neki „visok, markantan, tamne kose i plavih očiju“ dasa, kad imaju blogove, vlogove, portale i soaree, na kojima mogu da se bave ženskim pitanjem? Čitam tako nedavno životnu ispovest srećno udate (ali i dalje pomalo nezadovoljne) supruge, koja je nakon nekih desetak godina (doduše plaćenog) potucanja po belom svetu i nekih godinu dana agonije i lutanja po povratku u rodni grad, konačno shvatila šta je smisao njenog života. Sela je s prijateljicama koje su u sličnom problemu; poslužila - ne može se praznog stomaka misliti - kuglofe, tartove, italijanske siriće i francuski šampanjac i, problem je vrlo brzo detektovan.

Sve su, koliko god se na prvi pogled nama laicima činilo da imaju sve što život može da pruži, bolno neostvarene. Svima im nedostaje ono „nešto“, neki novi herc... A da nije roman, jer to je danas deo te neke naše malograđanske prošlosti. One su, ipak, videle sveta. Ne ide, slažem se. Zato su, umesto „roto“ ljubavnih zapleta, peripetija i izmišljotina, odlučile da se nesebično žrtvuju za „real thing“, za „žensku“ stvar. Da bez obzira na činjenicu da će se ta borba na njihove živote (iz prostog razloga što je sve već uređeno) odraziti skoro pa nikako, krenu u boj. Ne bi li, naravno, pomogle nama. Sjajno za nas, još bolje za njih. Konačno mogu onako sa smislom, plemenito i trendovski (i mi #MeToo & #TimesUp za trku imamo) da čeprkaju po tuđim životima, nesrećama, borbama i tužnim raspletima...

Niko ne može da im prigovori da su banalne, površne i gladne nekakvog (bilo kakvog) sadržaja, odnosno, da se bave tek noktima, frizurima, filerima, loknama, botoksima, letovanjima, zimovanjima i šopingom. Ovako je sasvim na mestu da kad su nam već nesebično „pomogle“ u borbi, povremeno predahnu i nagrade se za uloženi trud. Uostalom, jasno je i nama u bazi da to ušećereno plutanje s ugodnosti na prijatnost, pa sve ispočetka ume da bude nezdravo. U tom smislu nam je drago što smo mogle da pomognemo. I, eto nas – svi pomalo (neki manje, neki više) feministi.

Da se razumemo, ne bih da umanjujem značaj te „naše“ borbe, ali sve češće pomišljam da po ko zna koji put zajedničkim snagama grickamo sarmu. Samo što jedni „zobaju“ feministički kupus, a drugi uživaju u komadićima mesa...    

Jasna Budimirović