Иза излога: Несналажење у новом времену

И то не само због тога што се зими још ни не назире крај, нити зато што је прошле недеље килограм рена на пијаци био невероватних хиљаду динара. За нашу муку нису криве ни сезонске распородаје, тачније чињеница да нас по ко зна који пут мунтаче и праве лудима на свим тим снижењима, на којима (гле чуда) баш ономе вредном пажње цена није коригована. Колико год грозна била, нису ни чекања у редовима за сваки могући папирић, потврду, уверење, печат или зарађени новац наша најгора мука, баш као ни неочишћене улице, бука у саобраћају, пластичне кесе побацане око контејнера... Све ми се више чини да је дошло до својеврсне грешке на релацији хаос – уређен систем, због које, ето, вијамо сопствени реп „забаговани“ негде између форме и садржаја, мира и немира.

За почетак, „нагуране“ у градове, односно, присилно интимне у солитерима који само што се не додирују, убеђују нас како индивидуализам и лична срећа немају и не смеју да имају алтернативу. Ма, да. Само још када би било довољно игралишта на којима би свако дете могло да се игра шта и како пожели. Без последица, наравно. У тој је новој поставци готово невероватно да нас тако стратешки распоређене у тројкама по метру квадратном још изненађује кад неко из комшилука крене у шетњу с љубимцем (без врећице за каку, наравно) и онда онако срећно остави траг о томе да су баш он и баш његова куца (обоје су, свакако, јединствени и непоновљиви) оставили тако један диван „органик“ траг свог постојања. Само „завидни на туђу срећу“ - попут оне када неко (све с ветром у коси и лактом на прозору) у џипу пролети поред вас брзином муње, а тротоар је притом „окупиран“ паркираним лепотанима - могу да кажу да је реч о бахатим, дрским и неваспитаним суграђанима... Њихов проблем, наравно; само њима смета нечија фришко откривена индивидуалност и нечије право на парче животне радости. Дијагноза: имају проблем несналажења у новом времену и с новим вредностима, а не с комшијским лудостима. Једноставно им је перцепција погрешна... 

Мучимо се неснађени и када је реч о такозваном „ејџингу“, односно, старењу. Као у реду је да имаш и више од 35, али под условом да изгледаш као да имаш десет година мање. Можеш да будеш чак и шездесетогодишњакиња, али искључиво ако „изгледаш бар 20 година млађе“. У преводу, ако баш и ниси толико „порасла“. И зато онда сви ти који „немају апсолутно никав проблем с годинама“ и којима је и старење „онако баш секси“ свако мало иду на ремонт – „пеглање“ бора, подизање јагодица, „пуњење“ усана, оперисање капака, отклањање подочњака.... Укратко, све не би ли изгледали као тинејџери. Е, кад све то лепо пораде, онда могу и да причају како је „ејџинг“ онако једна баш „сјајна прича“. И све то како би се победило оно што се победити не може. Или, можда, опет греше ови који не разумеју.

И за крај, једна од највећих наших мука – неснађено тумарање између оних „правих“ и ових „креираних“ вредности, које изгледа отприлике овако: преподне се (нормално током радног времена, јер касније имате паметнија посла) на друштвеним мрежама подели неколико згодних статуса о томе како нам нема опстанка без морала, доброте и осталих „ситница“ које живот значе, да би се потом по изласку из комбината (опет најнормалније) одлепршало у неки од тржних центара с једним јединим циљем - да се брже-боље нешто од свега наведеног и купи/претвори у материју. Како, рецимо, да жена осети и трунку самопоштовања ако као сав нормалан свет не може себе да почасти паром финих (читај: што скупљих) ципела? Како да верује да је драги воли, ако се та његова љубав бар неколико пута у сезони не материјализује у неки леп поклончић... Дакле, новац је не само најбоља, већ и једина замена за све – искуство, учење, знање, труд, рад... Што више тих шарених папирића, каже модерно доба, то сте бољи, успешнији, паметнији, лепши и згоднији. Укратко, пожељнији.

Безвредни папир преображен у нешто вредно - новац данас је све; и чаробни штапић, и психолог и најбољи пријатељ. Притом се највећа магија крије у формули по којој се стиче: што више труда – то мање папирића и обрнуто – мање труда за више пара. А потом, без обзира на уложени труд, следе компензације. Разврстане по платним разредима, такође. Тако ће за неких хиљаду и по динара једни да „купе“ нокте, други боцу вина, трећи чизме, четврти ће (уз доплату) себе за претрпљене муке да почасте новом фризуром, а има и оних којима ће ова сума бити таман довољна за намирнице од којих ће накувати ручка за три дана. Многи ће зарађени новац „уложити“ у одлазак на кафу и колаче с пријатељицом, а све је више и оних који ће се за те новце обући од главе до пете у сецонд ханду... Укратко, мало јача „црвена“ тешко да ће стићи да се одомаћи у новчанику. Није предвиђено. Ваља „покрпити“ све те несреће, неразумевања и сву ту муку и беду кроз коју свакодневно (с правима или без) пролази просечан потрошач. Или се једноставно „скинути“ с билборда и живети према властитим вредностима и правилима...

Беспарица је, ипак, мање мучна (а и јефтинија) од свог тог лажног сјаја и гламура. 

Јасна Будимировић