Iza izloga: Nesnalaženje u novom vremenu

I to ne samo zbog toga što se zimi još ni ne nazire kraj, niti zato što je prošle nedelje kilogram rena na pijaci bio neverovatnih hiljadu dinara. Za našu muku nisu krive ni sezonske rasporodaje, tačnije činjenica da nas po ko zna koji put muntače i prave ludima na svim tim sniženjima, na kojima (gle čuda) baš onome vrednom pažnje cena nije korigovana. Koliko god grozna bila, nisu ni čekanja u redovima za svaki mogući papirić, potvrdu, uverenje, pečat ili zarađeni novac naša najgora muka, baš kao ni neočišćene ulice, buka u saobraćaju, plastične kese pobacane oko kontejnera... Sve mi se više čini da je došlo do svojevrsne greške na relaciji haos – uređen sistem, zbog koje, eto, vijamo sopstveni rep „zabagovani“ negde između forme i sadržaja, mira i nemira.

Za početak, „nagurane“ u gradove, odnosno, prisilno intimne u soliterima koji samo što se ne dodiruju, ubeđuju nas kako individualizam i lična sreća nemaju i ne smeju da imaju alternativu. Ma, da. Samo još kada bi bilo dovoljno igrališta na kojima bi svako dete moglo da se igra šta i kako poželi. Bez posledica, naravno. U toj je novoj postavci gotovo neverovatno da nas tako strateški raspoređene u trojkama po metru kvadratnom još iznenađuje kad neko iz komšiluka krene u šetnju s ljubimcem (bez vrećice za kaku, naravno) i onda onako srećno ostavi trag o tome da su baš on i baš njegova kuca (oboje su, svakako, jedinstveni i neponovljivi) ostavili tako jedan divan „organik“ trag svog postojanja. Samo „zavidni na tuđu sreću“ - poput one kada neko (sve s vetrom u kosi i laktom na prozoru) u džipu proleti pored vas brzinom munje, a trotoar je pritom „okupiran“ parkiranim lepotanima - mogu da kažu da je reč o bahatim, drskim i nevaspitanim sugrađanima... Njihov problem, naravno; samo njima smeta nečija friško otkrivena individualnost i nečije pravo na parče životne radosti. Dijagnoza: imaju problem nesnalaženja u novom vremenu i s novim vrednostima, a ne s komšijskim ludostima. Jednostavno im je percepcija pogrešna... 

Mučimo se nesnađeni i kada je reč o takozvanom „ejdžingu“, odnosno, starenju. Kao u redu je da imaš i više od 35, ali pod uslovom da izgledaš kao da imaš deset godina manje. Možeš da budeš čak i šezdesetogodišnjakinja, ali isključivo ako „izgledaš bar 20 godina mlađe“. U prevodu, ako baš i nisi toliko „porasla“. I zato onda svi ti koji „nemaju apsolutno nikav problem s godinama“ i kojima je i starenje „onako baš seksi“ svako malo idu na remont – „peglanje“ bora, podizanje jagodica, „punjenje“ usana, operisanje kapaka, otklanjanje podočnjaka.... Ukratko, sve ne bi li izgledali kao tinejdžeri. E, kad sve to lepo porade, onda mogu i da pričaju kako je „ejdžing“ onako jedna baš „sjajna priča“. I sve to kako bi se pobedilo ono što se pobediti ne može. Ili, možda, opet greše ovi koji ne razumeju.

I za kraj, jedna od najvećih naših muka – nesnađeno tumaranje između onih „pravih“ i ovih „kreiranih“ vrednosti, koje izgleda otprilike ovako: prepodne se (normalno tokom radnog vremena, jer kasnije imate pametnija posla) na društvenim mrežama podeli nekoliko zgodnih statusa o tome kako nam nema opstanka bez morala, dobrote i ostalih „sitnica“ koje život znače, da bi se potom po izlasku iz kombinata (opet najnormalnije) odlepršalo u neki od tržnih centara s jednim jedinim ciljem - da se brže-bolje nešto od svega navedenog i kupi/pretvori u materiju. Kako, recimo, da žena oseti i trunku samopoštovanja ako kao sav normalan svet ne može sebe da počasti parom finih (čitaj: što skupljih) cipela? Kako da veruje da je dragi voli, ako se ta njegova ljubav bar nekoliko puta u sezoni ne materijalizuje u neki lep poklončić... Dakle, novac je ne samo najbolja, već i jedina zamena za sve – iskustvo, učenje, znanje, trud, rad... Što više tih šarenih papirića, kaže moderno doba, to ste bolji, uspešniji, pametniji, lepši i zgodniji. Ukratko, poželjniji.

Bezvredni papir preobražen u nešto vredno - novac danas je sve; i čarobni štapić, i psiholog i najbolji prijatelj. Pritom se najveća magija krije u formuli po kojoj se stiče: što više truda – to manje papirića i obrnuto – manje truda za više para. A potom, bez obzira na uloženi trud, slede kompenzacije. Razvrstane po platnim razredima, takođe. Tako će za nekih hiljadu i po dinara jedni da „kupe“ nokte, drugi bocu vina, treći čizme, četvrti će (uz doplatu) sebe za pretrpljene muke da počaste novom frizurom, a ima i onih kojima će ova suma biti taman dovoljna za namirnice od kojih će nakuvati ručka za tri dana. Mnogi će zarađeni novac „uložiti“ u odlazak na kafu i kolače s prijateljicom, a sve je više i onih koji će se za te novce obući od glave do pete u second handu... Ukratko, malo jača „crvena“ teško da će stići da se odomaći u novčaniku. Nije predviđeno. Valja „pokrpiti“ sve te nesreće, nerazumevanja i svu tu muku i bedu kroz koju svakodnevno (s pravima ili bez) prolazi prosečan potrošač. Ili se jednostavno „skinuti“ s bilborda i živeti prema vlastitim vrednostima i pravilima...

Besparica je, ipak, manje mučna (a i jeftinija) od svog tog lažnog sjaja i glamura. 

Jasna Budimirović