Турско купатило као подсетник на век османлијске власти у Бачу

Бач је први пут пао у турске руке 1526. године, након битке на Мохачу, када је војску предводио султан Сулејман Величанствени. Ипак, управа над бачком тврђавом, иначе најо­чу­ванијом средњовековном твр­ђавом у Војводини, мењала се све до 1529. када су је Турци су коначно запосели, али су власт успоставили тек након 14 година. До 1686. када аустријске трупе потискују Османлије са ових простора, у Бачу је текао миран живот, јер је војна граница била далеко, па је и туски путописац Евлија Челебија 1665. године одушевљено писао о овом месту...

Весна Главочевић, кустос у музејској јединици Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Бачу каже да је турско купатило добрим делом очувано, јер су, иако се готово четири века није користило, очувани зидови и неколико просторија, а видљиви су и остаци керамичких цеви које су разводиле топлу и хладну воду.

– Хамам је свакако био већи, јер је у предњем делу имао шадрван, који је саставни део хамама, али је био од лошијег материјала па није опстао. Био је исто наткривен, али је био као неки врт у коме се могло седети, уживати, чекати ред на купање или после купања седети мало док се човек не осуши или не охлади... У свом задњем делу хамам је сигурно имао просторије за чување огрева и ћенифе, тако да је то морао бити већи простор него што га сад видимо. Преостало је оно што је зидано од цигле – наводи наша саговорница.

Ради се о једностраном купатилу, с обзиром на то да су двострана купатила имала дупло више просторија и могли су их упоредо користити и мушкарци и жене. А у једностраном купатилу мушкарци и жене су га користили у сменама.

– На улазу је био калдаријум, односно свлачионица. Када би неко ушао у хамам, дочекао би га hamamyija или hamamyinica, његова жена, која је водила женску смену. Када се дође на ред, човеку који је задужен за чување одела предаје се сва одећа, а он даје пешкире којима се човек заогрне, сапун и четке за трљање. Калдаријум је грејан. Топла пара спроводила се из котларнице кроз цеви испод пода и загревала унутрашњост објекта, а купатило је функционисало на принципу парне купељи. Цеви су биле керамичке и разводиле су или топлу пару или топлу воду. Калдаријум је већ био загрејан да људима буде пријатно када се скину. Након тога иде се у велики халват, односно просторије за купање. У нашем хамаму имамо велики и мали халват. Велики халват је био прекривен куполом горе, а мањи је био полукуполом, али су биле тако направљење да су имали отворе па је светлост улазила унутар купатила и давала посебан угођај – истиче археолог Весна Главочевић.

Она додаје да се купатило користило преко дана, а ноћу само у време рамазана. Оно није било класично купатило јер људи нису седели у води, али су се поливали водом из курни, односно посуда за прање.

– Објекат датира из периода после 1578. јер се тада у турском тефтеру први пут спомиње. Тада је направљен попис становништва који показује да је хамам био у функцији, јер су наведени људи по својим занимањима. У том попису наводи се да је у Бачу тих година био hamamyija, али и други људи који су се бринули о турском

купатилу попут водоинсталатера, ло­жа­ча, гардеробера и али и човека који је кувао кафу и припремао наргиле.  Јер хамами су имали социјални карактер, као места где су се људи у опуштеној атмосфери дружили – напомиње наша саговорница.

Пројекат „Векови Бача“ који обухвата конзервацију историјских споменика културе поново је бацио светло на потребу очувања архитектонског насле­ђа који сведочи о веома богатој историји овог места.

Век турске доминације у Бачу оставио је, поред хамама, још неке трагове. Фрањевачки самостан из 11. века посвећен Узнесењу Маријином у том периоду био је претворен у yamiju, а унутрашњост цркве и данас чува два значајна знака да је богомоља била у служби исламске вере.

– У yamiji се на улазу налазила курна. Данас она служи за свету воду за вернике који улазе у самостанску цркву. Унутра у цркви је и михраб који сведочи да је ова хришћанска богомоља била yamija. Михраб, место с ког се читао Куран, окренут је према Меки, а сада је интегрални део цркве. Према попису станов­ништва из тог периода види се да је Бач имао 11 дервиша, седам-осам имама, три-четири мујезина. Бач је био културни центар, није био војни и стратешки, јер је граница отишла много северније. Када је Будим пао и Турци направили тамо Будимски пашалук, онда  је Бач остао у средишту територије и више није имао стратешки значај. Укључујући и тврђаву – указује Весна Главо­чевић.

Она наводи да је о животу Бача писао познати турски путописац Евлија Челебија и да је то сведочанство о мирном периоду далеко од ратних дешавања.

– Он тврђаву описује као место на којем се окупља ’цвет њиховог друштва’, како је писао, живе лагодним, финим животом. Пише да је Бач богат, да су људи пријатни, да је лепо живети у том месту, да му је било јако лепо и да је остао затечен како тврђава изгледа – закључује наша саговорница.

Александар Савановић