Tursko kupatilo kao podsetnik na vek osmanlijske vlasti u Baču

Bač je prvi put pao u turske ruke 1526. godine, nakon bitke na Mohaču, kada je vojsku predvodio sultan Sulejman Veličanstveni. Ipak, uprava nad bačkom tvrđavom, inače najo­ču­vanijom srednjovekovnom tvr­đavom u Vojvodini, menjala se sve do 1529. kada su je Turci su konačno zaposeli, ali su vlast uspostavili tek nakon 14 godina. Do 1686. kada austrijske trupe potiskuju Osmanlije sa ovih prostora, u Baču je tekao miran život, jer je vojna granica bila daleko, pa je i tuski putopisac Evlija Čelebija 1665. godine oduševljeno pisao o ovom mestu...

Vesna Glavočević, kustos u muzejskoj jedinici Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“ u Baču kaže da je tursko kupatilo dobrim delom očuvano, jer su, iako se gotovo četiri veka nije koristilo, očuvani zidovi i nekoliko prostorija, a vidljivi su i ostaci keramičkih cevi koje su razvodile toplu i hladnu vodu.

– Hamam je svakako bio veći, jer je u prednjem delu imao šadrvan, koji je sastavni deo hamama, ali je bio od lošijeg materijala pa nije opstao. Bio je isto natkriven, ali je bio kao neki vrt u kome se moglo sedeti, uživati, čekati red na kupanje ili posle kupanja sedeti malo dok se čovek ne osuši ili ne ohladi... U svom zadnjem delu hamam je sigurno imao prostorije za čuvanje ogreva i ćenife, tako da je to morao biti veći prostor nego što ga sad vidimo. Preostalo je ono što je zidano od cigle – navodi naša sagovornica.

Radi se o jednostranom kupatilu, s obzirom na to da su dvostrana kupatila imala duplo više prostorija i mogli su ih uporedo koristiti i muškarci i žene. A u jednostranom kupatilu muškarci i žene su ga koristili u smenama.

– Na ulazu je bio kaldarijum, odnosno svlačionica. Kada bi neko ušao u hamam, dočekao bi ga hamamyija ili hamamyinica, njegova žena, koja je vodila žensku smenu. Kada se dođe na red, čoveku koji je zadužen za čuvanje odela predaje se sva odeća, a on daje peškire kojima se čovek zaogrne, sapun i četke za trljanje. Kaldarijum je grejan. Topla para sprovodila se iz kotlarnice kroz cevi ispod poda i zagrevala unutrašnjost objekta, a kupatilo je funkcionisalo na principu parne kupelji. Cevi su bile keramičke i razvodile su ili toplu paru ili toplu vodu. Kaldarijum je već bio zagrejan da ljudima bude prijatno kada se skinu. Nakon toga ide se u veliki halvat, odnosno prostorije za kupanje. U našem hamamu imamo veliki i mali halvat. Veliki halvat je bio prekriven kupolom gore, a manji je bio polukupolom, ali su bile tako napravljenje da su imali otvore pa je svetlost ulazila unutar kupatila i davala poseban ugođaj – ističe arheolog Vesna Glavočević.

Ona dodaje da se kupatilo koristilo preko dana, a noću samo u vreme ramazana. Ono nije bilo klasično kupatilo jer ljudi nisu sedeli u vodi, ali su se polivali vodom iz kurni, odnosno posuda za pranje.

– Objekat datira iz perioda posle 1578. jer se tada u turskom tefteru prvi put spominje. Tada je napravljen popis stanovništva koji pokazuje da je hamam bio u funkciji, jer su navedeni ljudi po svojim zanimanjima. U tom popisu navodi se da je u Baču tih godina bio hamamyija, ali i drugi ljudi koji su se brinuli o turskom

kupatilu poput vodoinstalatera, lo­ža­ča, garderobera i ali i čoveka koji je kuvao kafu i pripremao nargile.  Jer hamami su imali socijalni karakter, kao mesta gde su se ljudi u opuštenoj atmosferi družili – napominje naša sagovornica.

Projekat „Vekovi Bača“ koji obuhvata konzervaciju istorijskih spomenika kulture ponovo je bacio svetlo na potrebu očuvanja arhitektonskog nasle­đa koji svedoči o veoma bogatoj istoriji ovog mesta.

Vek turske dominacije u Baču ostavio je, pored hamama, još neke tragove. Franjevački samostan iz 11. veka posvećen Uznesenju Marijinom u tom periodu bio je pretvoren u yamiju, a unutrašnjost crkve i danas čuva dva značajna znaka da je bogomolja bila u službi islamske vere.

– U yamiji se na ulazu nalazila kurna. Danas ona služi za svetu vodu za vernike koji ulaze u samostansku crkvu. Unutra u crkvi je i mihrab koji svedoči da je ova hrišćanska bogomolja bila yamija. Mihrab, mesto s kog se čitao Kuran, okrenut je prema Meki, a sada je integralni deo crkve. Prema popisu stanov­ništva iz tog perioda vidi se da je Bač imao 11 derviša, sedam-osam imama, tri-četiri mujezina. Bač je bio kulturni centar, nije bio vojni i strateški, jer je granica otišla mnogo severnije. Kada je Budim pao i Turci napravili tamo Budimski pašaluk, onda  je Bač ostao u središtu teritorije i više nije imao strateški značaj. Uključujući i tvrđavu – ukazuje Vesna Glavo­čević.

Ona navodi da je o životu Bača pisao poznati turski putopisac Evlija Čelebija i da je to svedočanstvo o mirnom periodu daleko od ratnih dešavanja.

– On tvrđavu opisuje kao mesto na kojem se okuplja ’cvet njihovog društva’, kako je pisao, žive lagodnim, finim životom. Piše da je Bač bogat, da su ljudi prijatni, da je lepo živeti u tom mestu, da mu je bilo jako lepo i da je ostao zatečen kako tvrđava izgleda – zaključuje naša sagovornica.

Aleksandar Savanović