Титељанин Драган Колак, оштрог пера, бритког језика и тупих ножева

Нашао се тако у друштву Александра Баљка, Милијана Деспотовића, Бошка Ломовића, Жељка Марковића, Драгутина Минића- Карла, Слободана Симића, Милана Тодорова и других познатих афористичара из земље и региона.  

Много тога се накупило се у животном искуству од седам деценија, а сам Колак у шали каже да је он свој бритки, неки ће рећи и погани језик почео да оштри још од малих ногу. Рођен је 1950. године у Кијеву у Метохији где је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Новом Пазару, па у Крагујевцу.

Дипломирао је на Вишој педагошкој школи, а студирао је на Филолошком у Београду и Филозофском факултету у Новом Саду. Радио као наставник руског језика у школама у Горњој Трнави и Тителу.

Писао је за новине: Дневник, Војводина, Мисао, Данас, жабаљске Шајкашке новине. Прилози су му објављивани у многим новинама и ревијама, укључујући београдску Политику. Поред објављених књига и бројних награда, посебно је поносан на то што је написао 11 одредница за Енциклопедију Новог Сада, коју је уређивао Душко Попов.

Драган Колак препоручио нам је неколико својих убојитих афоризама:

- Лајање је псећи говор, а олајавање псећи карактер

- Сиромашни се међусобно солидаришу, док богати солирају

- Оптимиста слободно лети, а песимиста слободно пада

- Боље је тапкати у месту него трчати у нужди

- Оптимисти је све равно до Косова, а песимисту баш то брине

Објавио је књиге „Читуља Тителског брега 1848-1849” (2002), „Кијево у Метохији од настанка до нестанка” (2015), „Биог-

рафски речник Титела” (2015) и „Перорез” (2017). Приредио је монографију „Три века новог тителског школства”, идејни је творац и оснивач манифестације Смотра ћириличке писмености и уредник часописа „Лепопис”, покренуо је ФЛЕРТ - Фестивал лепе речи Тител, и тиме се не исцрпљују прилози за његову биографију.

На питање када је почео озбиљније да размишља о писању, а посебно о писању афоризма, кратке форме коју одликују језгровитост, мисаоност, духовитост и актуелност, Драган Колак каже:

- Пресудан је био мој сусрет са Владимиром Булатовићем Вибом с којим ме је упознао Мирослав Милутиновић, мој другар са Више педагошке школе. Вибова књига „Корак назад” била је за мене корак напред. Након тога сусрета почео сам озбиљније да пишем афоризме и објављујем их  - прича Колак.

За своју генерацију Крагујевачке гимназије (1967/68. године), каже да је проглашена за „најбољу генерацију најбоље школе”, која је изнедрила величине као што су: музичар Бора Дугић, режисер Зоран Б. Петровић, генерал Миодраг Панић, кошаркаш Жарко Обрадовић, ту су универзитетски професори различитих струка, академици, књижевници...

Изучавајући порекло презимена, Колак је сазнао да потиче из Старе Херцеговине, из Риђана код Никшића..

- По оцу сам из Метохије, по себи сам Шумадинац, а по жени сам из Шајкашке. Ето сада сам у Шајкашкој већ више од половине досадашњег живота – потврђује Колак. - После војске сам у потрази за запослењем доспео у Тител где сам се мислио кратко задржати, али запослио сам се у ОШ „Светозар Милетић”, а момачке дане проводио сам дружећи се са Томиславом Ђокићем, тада наставником српског језика, а сада познатим  писцем за децу и одрасле. Мени се ускоро десила љубав са Љиљаном, економистом, београдском студенткињом, створили смо породицу, добили ћерке, Ивану и Сању. Породица је моја подршка и инспирација. Понекад када се превише удубим у моје „отровне” мисли, Љиља ме подсети на пропуштене кућне обавезе уз опаску да сам човек оштра пера и бритког језика, али тупих кухињских ножева.

Стево Диклић