Titeljanin Dragan Kolak, oštrog pera, britkog jezika i tupih noževa

Našao se tako u društvu Aleksandra Baljka, Milijana Despotovića, Boška Lomovića, Željka Markovića, Dragutina Minića- Karla, Slobodana Simića, Milana Todorova i drugih poznatih aforističara iz zemlje i regiona.  

Mnogo toga se nakupilo se u životnom iskustvu od sedam decenija, a sam Kolak u šali kaže da je on svoj britki, neki će reći i pogani jezik počeo da oštri još od malih nogu. Rođen je 1950. godine u Kijevu u Metohiji gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Novom Pazaru, pa u Kragujevcu.

Diplomirao je na Višoj pedagoškoj školi, a studirao je na Filološkom u Beogradu i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radio kao nastavnik ruskog jezika u školama u Gornjoj Trnavi i Titelu.

Pisao je za novine: Dnevnik, Vojvodina, Misao, Danas, žabaljske Šajkaške novine. Prilozi su mu objavljivani u mnogim novinama i revijama, uključujući beogradsku Politiku. Pored objavljenih knjiga i brojnih nagrada, posebno je ponosan na to što je napisao 11 odrednica za Enciklopediju Novog Sada, koju je uređivao Duško Popov.

Dragan Kolak preporučio nam je nekoliko svojih ubojitih aforizama:

- Lajanje je pseći govor, a olajavanje pseći karakter

- Siromašni se međusobno solidarišu, dok bogati soliraju

- Optimista slobodno leti, a pesimista slobodno pada

- Bolje je tapkati u mestu nego trčati u nuždi

- Optimisti je sve ravno do Kosova, a pesimistu baš to brine

Objavio je knjige „Čitulja Titelskog brega 1848-1849” (2002), „Kijevo u Metohiji od nastanka do nestanka” (2015), „Biog-

rafski rečnik Titela” (2015) i „Perorez” (2017). Priredio je monografiju „Tri veka novog titelskog školstva”, idejni je tvorac i osnivač manifestacije Smotra ćiriličke pismenosti i urednik časopisa „Lepopis”, pokrenuo je FLERT - Festival lepe reči Titel, i time se ne iscrpljuju prilozi za njegovu biografiju.

Na pitanje kada je počeo ozbiljnije da razmišlja o pisanju, a posebno o pisanju aforizma, kratke forme koju odlikuju jezgrovitost, misaonost, duhovitost i aktuelnost, Dragan Kolak kaže:

- Presudan je bio moj susret sa Vladimirom Bulatovićem Vibom s kojim me je upoznao Miroslav Milutinović, moj drugar sa Više pedagoške škole. Vibova knjiga „Korak nazad” bila je za mene korak napred. Nakon toga susreta počeo sam ozbiljnije da pišem aforizme i objavljujem ih  - priča Kolak.

Za svoju generaciju Kragujevačke gimnazije (1967/68. godine), kaže da je proglašena za „najbolju generaciju najbolje škole”, koja je iznedrila veličine kao što su: muzičar Bora Dugić, režiser Zoran B. Petrović, general Miodrag Panić, košarkaš Žarko Obradović, tu su univerzitetski profesori različitih struka, akademici, književnici...

Izučavajući poreklo prezimena, Kolak je saznao da potiče iz Stare Hercegovine, iz Riđana kod Nikšića..

- Po ocu sam iz Metohije, po sebi sam Šumadinac, a po ženi sam iz Šajkaške. Eto sada sam u Šajkaškoj već više od polovine dosadašnjeg života – potvrđuje Kolak. - Posle vojske sam u potrazi za zaposlenjem dospeo u Titel gde sam se mislio kratko zadržati, ali zaposlio sam se u OŠ „Svetozar Miletić”, a momačke dane provodio sam družeći se sa Tomislavom Đokićem, tada nastavnikom srpskog jezika, a sada poznatim  piscem za decu i odrasle. Meni se uskoro desila ljubav sa Ljiljanom, ekonomistom, beogradskom studentkinjom, stvorili smo porodicu, dobili ćerke, Ivanu i Sanju. Porodica je moja podrška i inspiracija. Ponekad kada se previše udubim u moje „otrovne” misli, Ljilja me podseti na propuštene kućne obaveze uz opasku da sam čovek oštra pera i britkog jezika, ali tupih kuhinjskih noževa.

Stevo Diklić