(ФОТО) „ДНЕВНИК” НА НАЈСЕВЕРНИЈОЈ ТАЧКИ ВОЈВОДИНЕ И СРБИЈЕ Мир се вратио у Суботичку пешчару

Траса се оцртала лепо на екрану, нуди се већ шта све има успут, али ако хоћеш до баш најсеверније тачке Војводине и Србије да стигнеш колима, мораш прећи границу па са мађарске стране практично асфалтним путем доћи до тог места. Са наше стране, пут до крајњег севера води преко села Келебије, а затим пешачким стазама још неколико километара кроз заштићено природно добро Предео посебних одлика „Суботичка пешчара“. 

Све те информације, неприпремљени репортер „Дневника“ је сазнао практично тек када су се пред нашом службеном „шкодом“ већ виделе рампе граничног прелаза. Полупанично окретање кола непосредно пред гранични прелаз, срећом, није привукло пажњу,  па се репортер са истеклим пасошем брже боље вратио до продавнице да се мало боље распита.  

Из радње сам понео „смоки“, „кокос десерт“, пола литре воде и делимично упутство за проналазак најсеверније тачке. Стамени бициклиста под „мало гаса“ у центру села Келебија био је нешто бољи саговорник те објасни да је Граничарска улица која води из села, најсевернија улица у Србији и да после ње има резерват природе па злокобна ограда мађарске границе и да се ту негде на ободу заштићеног подручја налази и најсевернији комад Војводине и Србије. 

Поменута „шкода“ је паркирана на једној ливади пар километара након уласка на подручје „Суботичке пешчаре“, а репортеру „Дневника“ пада на памет познати филм „Изгубљени у преводу“, јер једино у мом лошем преводу са мађарско-српског су могли да нестану сви они силни шетачи које ми је раније најавио саговорник у селу... Или сам барем мислио да ми је рекао да ту сваки дан долазе да шетају... Углавном за два сата шетње и препешачених скоро десетак километара – ниједне живе душе. Заправо, видео сам једну срну, нешто у даљини што је највероватније био зец и доста птица које су повремено надлетале очигледно непозваног новинара. 

Жичана ограда мађарске границе изгледа злокобно и са километар даљине, али кад јој приђете на свега неколико метара, осећај непријатности расте до неиздрживог. Скоро да се не може гледати у њеном правцу, а још кад се томе дода да је својевремено због подизања ограде и бољег осматрања терена, посечен један велики појас шуме са наше стране, овај простор делује као да се ту одиграла нека битка. 

Додуше, то и није далеко од истине, с обзиром на то да је до изградње жичане ограде ово била једна од главних мигрантских рута ка западу и када се у оближњем грмљу крило на стотине миграната сваког дана. Миграната овде више нема, што су нам потврдили и у самом селу, мада се још могу видети неки трагови њиховог проласка и боравка.

У једном малом новчанику, који смо пронашли у шумарку, прави мигрантски пакет – две електронске картице (некакве допуне), једна СИМ картица, иглица за мењање картица у телефону и сквашена мигрантска легитимиција са печатима пређених граница. 

Блиски сусрет са мађарском жичаном оградом стварно оставља снажан утисак тескобе, те после обиласка неколико наших најсевернијих граничних стубова и камења, уследило је инстиктивно повлачење у шумарак и сигурност наше територије (као прави мигрант). У повратку ка колима, пар погрешних скретања врло сличним стазама и очас посла губљење у ветровитој Суботичкој пешчари. Међутим, мало концентрације и сунцем обасјана „шкода“ убрзо се указала...            

„Дневникова“ експедиција на  „крајњи Север“ је завршена, а пред нама су походи на најјужнију, најисточнију и најзападнију тачку Војводине које ће бити представљене у наредним недељама.    

Нико Перковић