(FOTO) „DNEVNIK” NA NAJSEVERNIJOJ TAČKI VOJVODINE I SRBIJE Mir se vratio u Subotičku peščaru

Trasa se ocrtala lepo na ekranu, nudi se već šta sve ima usput, ali ako hoćeš do baš najsevernije tačke Vojvodine i Srbije da stigneš kolima, moraš preći granicu pa sa mađarske strane praktično asfaltnim putem doći do tog mesta. Sa naše strane, put do krajnjeg severa vodi preko sela Kelebije, a zatim pešačkim stazama još nekoliko kilometara kroz zaštićeno prirodno dobro Predeo posebnih odlika „Subotička peščara“. 

Sve te informacije, nepripremljeni reporter „Dnevnika“ je saznao praktično tek kada su se pred našom službenom „škodom“ već videle rampe graničnog prelaza. Polupanično okretanje kola neposredno pred granični prelaz, srećom, nije privuklo pažnju,  pa se reporter sa isteklim pasošem brže bolje vratio do prodavnice da se malo bolje raspita.  

Iz radnje sam poneo „smoki“, „kokos desert“, pola litre vode i delimično uputstvo za pronalazak najsevernije tačke. Stameni biciklista pod „malo gasa“ u centru sela Kelebija bio je nešto bolji sagovornik te objasni da je Graničarska ulica koja vodi iz sela, najsevernija ulica u Srbiji i da posle nje ima rezervat prirode pa zlokobna ograda mađarske granice i da se tu negde na obodu zaštićenog područja nalazi i najseverniji komad Vojvodine i Srbije. 

Pomenuta „škoda“ je parkirana na jednoj livadi par kilometara nakon ulaska na područje „Subotičke peščare“, a reporteru „Dnevnika“ pada na pamet poznati film „Izgubljeni u prevodu“, jer jedino u mom lošem prevodu sa mađarsko-srpskog su mogli da nestanu svi oni silni šetači koje mi je ranije najavio sagovornik u selu... Ili sam barem mislio da mi je rekao da tu svaki dan dolaze da šetaju... Uglavnom za dva sata šetnje i prepešačenih skoro desetak kilometara – nijedne žive duše. Zapravo, video sam jednu srnu, nešto u daljini što je najverovatnije bio zec i dosta ptica koje su povremeno nadletale očigledno nepozvanog novinara. 

Žičana ograda mađarske granice izgleda zlokobno i sa kilometar daljine, ali kad joj priđete na svega nekoliko metara, osećaj neprijatnosti raste do neizdrživog. Skoro da se ne može gledati u njenom pravcu, a još kad se tome doda da je svojevremeno zbog podizanja ograde i boljeg osmatranja terena, posečen jedan veliki pojas šume sa naše strane, ovaj prostor deluje kao da se tu odigrala neka bitka. 

Doduše, to i nije daleko od istine, s obzirom na to da je do izgradnje žičane ograde ovo bila jedna od glavnih migrantskih ruta ka zapadu i kada se u obližnjem grmlju krilo na stotine migranata svakog dana. Migranata ovde više nema, što su nam potvrdili i u samom selu, mada se još mogu videti neki tragovi njihovog prolaska i boravka.

U jednom malom novčaniku, koji smo pronašli u šumarku, pravi migrantski paket – dve elektronske kartice (nekakve dopune), jedna SIM kartica, iglica za menjanje kartica u telefonu i skvašena migrantska legitimicija sa pečatima pređenih granica. 

Bliski susret sa mađarskom žičanom ogradom stvarno ostavlja snažan utisak teskobe, te posle obilaska nekoliko naših najsevernijih graničnih stubova i kamenja, usledilo je instiktivno povlačenje u šumarak i sigurnost naše teritorije (kao pravi migrant). U povratku ka kolima, par pogrešnih skretanja vrlo sličnim stazama i očas posla gubljenje u vetrovitoj Subotičkoj peščari. Međutim, malo koncentracije i suncem obasjana „škoda“ ubrzo se ukazala...            

„Dnevnikova“ ekspedicija na  „krajnji Sever“ je završena, a pred nama su pohodi na najjužniju, najistočniju i najzapadniju tačku Vojvodine koje će biti predstavljene u narednim nedeljama.    

Niko Perković