„Дневник” у селу необичног назива: Крушедол

Мало ли је разлога бити поносан Крушедолац? Али све то јесу разлози зашто су они, који су остали у том селу, одлични домаћини који су нас, током недавне посете, дочекали топлом погачом, док су звона локалне Сретењске цркве зазвонила само због нас.

Има свега код нас, каже нам председник Савета Месне заједнице Крушедол и пољопривредник Павле Мисиркић, један од ретких омладинаца који је одлучио да остане у свом родном месту.

Како додаје, ово није мало село где су сви сложни, има свакаквих људи, није баш све сјајно.

Највећи кривац је тешко време, па се људи слабо друже и само вијају своје обавезе и потребе, вели Мисиркић.

У трци с временом и новцем, на блатњавим улицама Крушедола, услед недавно уведене гасне мреже, можете срести само живину и псе, а како су нам у Месној заједници рекли, нисмо стекли погрешан утисак. Јер, то село, старо више од пет векова, сада броји једва 300 становника и стотинак кућа, док су оне празне, којих је све више, распродате. Људи из града су их покуповали, али и оставили да се урушавају, премда имају намеру да некад нешто ураде и оживе оронуле плацеве.

Добро сте све видели, ми смо као на салашу и све више ћемо то и бити, прича с осмехом, али не и с одушевљењем, члан општинског већа Ириг Станимир Радуловић.

Проблем је, додаје наш саговорник, што им је овде старо становништво, а млади одлазе у град.

Врло вероватно да ће нам се ускоро угасити и основна школа. У њој сад имамо око 15 ђака до четвртог разреда, укључујући и децу из Прњавора, док ови старији путују за Ириг. У моје време се ишло у Марадик, он нам је на три километра, али је то друга општина, па ђаци немају обезбеђен превоз, каже Радуловић.

Премда је верника све мање, крушедолска Сретењска црква изгледа ко нова, а попа у пензији, Петар Јованчевић, радо прима посетиоце кад год да наиђу. Иако нерадо спомиње, годишње крсти једно или два детета, док су у последње три године била само два венчања. А сахрана... Нећемо спомињати број.

Прошле године смо све уредили: фасаду, бехатон, двориште, у цркви смо преуредили иконостас, ставили под, ставили нов намештај, средили ентеријер, нова врата, изолацију, све што се могло, не крије радост свештеник, али ни тугу за фрескама које су уништили зуб времена и непријатељи, показујући нам фреске које приказују лица „ископаних” очију.

Како каже, црква је рађена од 1509. до 1512. године и слава нам је 15. фебруара.

Искористили смо прилику да посетимо и манастир Крушедол, где нам је неочекивано био домаћин протосинђел отац Фотије, који је у својој причи ставио акценат на значај вере у Бога, као и мењање свести људи по питању монаштва које је, како тврди, одраз самог народа. Манастир дневно посети око 50 људи, док у јеку сезоне, безмало их буде и до хиљаду.

Аутобуске линије, чини се, одавно немају. Некад су мештани трипут дневно имали могућност да оду до Новог Сада и једном за Београд, а сад осим ђачког аутобуса и такси-комбија, мало ко саобраћа зарад транспорта. Осим ако не рачунамо камионе који превозе камен до Сремских Карловаца због брзе пруге која се гради...

Лоша нам је путна инфраструктура, додаје Радуловић, истичући да је сам положај села право богатство.

По његовим речима, они су задње село које се граничи с Општином Инђија и имају пут који је ширине 2,3 метра, а ког су тотално разбили камиони који вуку камен за брзу пругу.

Разбили нам и нов пут ка Карловцима, а то нам је жила куцавица, јер нама је Нови Сад град ком сви гравитирамо, не према Руми и другим местима. Кад се заврши пруга, онда ће нам радити пут, обећали су..., вели наш саговорник.

А док вера не увене, мештанима Крушедола не преостаје ништа друго него да се баве пољопривредом или да раде по околним фабрикама.

Крушедолци су јуче обележили црквену славу Сретење Господње. Обичај налаже да одржи литургија у Сретењској цркви, окупе се и деца из школе, организује се симболичан програм, док после литургије буде мала свечаност, а кум цркве донесе послужење, колач и жито. У зависности од временских услова, дружење се наставља испред цркве.

Тешко да може да се живи од чисте пољопривреде, надовезује се млади Мисиркић, који на скоро 50 јутара земље узгаја сунцокрет, жито и кукуруз, док од воћа полако одустаје јер нема коме да га прода.

Како вели, људи немају своју сигурност.

Гледају у небо да виде какво ће време бити и да ли им се исплати да се бави пољоприведом... А највећи проблем је што се 95 одсто становништва бави пољопривредом која је фактички угашена, притом, стари људи старе, а млади неће тиме да се баве, каже Мисиркић.

Некад су, присећају се наши саговорници, у свакој кући били винари, док је данас и тога све мање, до те мере да винове лозе нема ни за лек. Најбољи пашњаци су распродати људима са стране, па мештани више немају ни где стоку да изводе на испашу. Али, кажу да у Крушедолу има и ведријих тема...

Историја, традиција, манастир, црква, све су то лепе ствари које наше село има, прича нам Велимир Веља Продановић, који је пре четири године одлучио да напусти досадни градски живот у Новом Саду и врати се у Крушедол.

Да је сваком селу једна бака, као што је Крушедолу бака Србијанка, било би више разлога за позитивне мисли.

Кад сам дошла у Крушедол из Бабушнице, овде у Срему и Банату је било као да си отишао у Америку, прича нам Србијанка.

Комшилук је, вели, добар, али су им празне куће, доста им изумирли свет, а млади о’шли.

Да вам кажем, моје друштво је умрло, а ови млађи, шта ћу с њима? Попијемо кафу, испричамо муке наше, мало ћаскамо ки свако, шта смо видели на телевизији, будалаштине које су увели... Иначе је све лепо у округу, само да је нормалнији живот, каже Србијанка.

Како каже, овде му је милина, ради свашта помало, мало се бави занатством, иде по кућама оправља струју, мало зарађује, прави домаће масти, кулена, кобасице, сланине, али има и битнијих ствари које треба да се испричају и које треба да се знају...

Пробали смо свежу погачу коју је испекла чика Вељина мама која је, срећан је син, у 95. години живота! Пушило се, вала, пециво прошарано шећером у праху, да смо заборавили на ред меса, ред масти...

Него, Крушедол је настао у 15. веку, а име је добило по посађеној крушки, јер ово се некад звало Крушкин До, враћа нас Продановић у историју, преврћући папире које је спремио да нам нешто битно ни случајно не би промакло.

Како вели, ова зграда Месне заједнице се налази где је била та крушка...

Сада, кад се старији окупе, највише воле да се присећају времена кад су били млади, па правили игранке, концерте великих рок бендова, када их је било више, кад су били сложнији, богатији, безбеднији и жељни одласка скоро као и млади данас. Зато данас у Фудбалском клубу „Крушедол” тренирају фудбалери из села „онолико колико их имамо, а оно што нам фали, увозимо из околних села”.

Леа Радловачки