Дневник у селу необичног назива: Беркасово

Како пут води даље од центра града, а ближе центру села, све је јаснија разлика у амбијенту, атмосфери, животу онога и оних који вас окружују. Још један радни дан у малом војвођанском месту дочекало нас је у миру, што нас је навело да завиримо где се све могло вирнути и видети шта све старе кућице и зидине крију и чувају. А тек што је назив мистерија...

– Како је село добило име, у суштини, нико не зна – упозорава нас председник месне заједнице Беркасово Ненад Видовић. – Ово место је почело да се спомиње још у 15. веку као Беркус. Кажу да потиче од мађарске речи „беркус” која значи „стабло лозе” јер су овде распрострањени виногради.

Кад сте први домаћин у неком селу, односно кад живите у кући која се налази тик уз кућу суседног места, некако гости увек прво куцају на ваша врата. Миленко Стевић је рођен у Беркасову пре нешто више од 50 година и радо би отишао из свог родног места да му није старе болесне „матере” о којој мора да води рачуна.

– Не бих ја за иностранство, него даље на село, да могу да се бавим сточарством – појашњава Стевић. – Овде немам земље и не могу ништа држати. Планирао сам да одем у околину Сота, где има више простора да се бавим сточарством. Знате, био сам пет година у војсци, командир карауле, и сад не могу нигде да добијем посао! Некад се боље живело, било је сложније, имало се где радити. Сви смо и сад добри, мада не идем кафенисати ни код кога, алу ту смо кад треба нешто некоме помоћи.

Вероватно тачнија верзија, додаје заменик председника МЗ Митар Сабол, јесте та да је село добило име по једном човеку који се презивао Беркас и формирао село три-четири километара даље од садашњег.

– Тако су нас учили у школи да је то било Беркасово село – појашњава Сабол. – То је било још у 14. веку, а у 15. веку село се премешта овде где се правила војна караула, као стражарница, а територија је припадала деспоту Јовану Бранковићу. Онда се поред те војне карауле развијало село, а данас је остало само брдо. Кула је нестала у 19. веку за време Марије Терезије и од тог материјала је саграђена црква у Моровићу.

Било како било, Беркасово се и дан-данас мења, тачније, постаје мање, будући да се од последњег пописа становништва одселило око 300 људи, што значи да их тренутно у селу живи нешто мање од хиљаду. Кад одлазе, најчешће се запуте ка Немачкој, Аустрији, Словачкој и Чешкој, док и Мађарска постаје све атрактивнија дестинација за рад и живот. Међу њима је највише Срба, потом Рома и Русина, а у протеклих неколико година домаћини су и мигрантским породицама. Све у свему, сви који остају, добро се слажу и немају никаквих проблема. Бар тако кажу.

– Рецимо, у селу имамо само једну кафану, односно ресторан, на самом уласку у село – прича Видовић, што нама делује као један од разлога зашто не долази до препирки међ мештанима. – Слабо народ иде по кафанама, сви имају своје домаће производе.

А кад не дегустирају винске и ракијске напитке, баве се сточарством и пољопривредом. Има и оних који путују у Шид, где раде по фабрикама, али рад у атару је оно што је карактеристично за Беркасовчан(к)е.

– У целој оштини је проблем незапосленост, а не само у Шиду – каже председник месне заједнице. – Полако нам се отварају фабрике и народ се запошљава. Није овде лоше, живи се. Ко хоће да ради, може и да заради.

Увек има неких проблема и тренутно им је највећи питање канализације.

– Имамо пројекат који је стар више од 20 година – надовезује се Сабол. – Ми јесмо кренули у изградњу канализационе мреже, прикачили смо се на Шид, логично. Али, тај пројекат је застарео и дат је на преправљање. Сад долази до разних промена, финансијских и извођачких. Стручњаци су дошли до рачунице да мрежу можемо довршити јефтиније него што је прорачун по старом пројкету. Конкурисаћемо за новац код Покрајине, уз учешће општине и месне заједнице. Новац који је прошле године био планиран за нашу канализациону мрежу усмерен је ка водоводу, што је био приоритет.

Можда немају одговарајуће цеви за фекалије, али им је, зато, вода за пиће исправна и ускоро ће тећи новом мрежом, која ће ићи паралелно уз стару. Такође, Беркасово је једино место у шидској општини које је изгласало ванредне самодоприносе од три одсто, тако да воља мештана за бољитком постоји. Тако ће ове године, надају се, довршити прву капелу на гробљу, коју чека уређење фасаде и лепљење плочица унутар објекта. С друге стране, све оно што чини да неко село дише и живи у време доколице – пропада.

– Имали смо стонотениски клуб, али се угасио пре четири године – наводи заменик председника. – Надамо се да ћемо успети опет да га активирамо ако буде довољно интересовање и ако нађемо тренера. Имамо фудбалски клуб који се гасио, али сад функционише и нисмо баш у последњој лиги, него у претпоследњој.

Деца су најискренија, па чак и кад не могу да пронађу речи којима би вас у то уверили. Тако је и с малом Самом, девојчицом која иде у четврти разред у Беркасову, а живи с породицом у Прихватном центру за смештај миграната у Шиду. С друге стране, с учеником другог разреда Ексаном лакше се може споразумети, али за то ћемо веровати на реч трећацима Огњену и Миленку.

– Кад немамо часове, будемо на школском игралишту па се играмо – прича нам Миленко, коме су стално два прста у ваздуху јер увек има нешто да каже, па још и да дода. – Никад нам није досадно у селу, мени и кад је досадно, нађем решење. Правим свашта, градим или поправљам, возим трактор.

А кад видите терен, који, ако се не варамо, мало нагиње на једну страну и истачкан је кртичњацима кô минама, онда је прави успех бити бољи од најгорих. Свакако, и ту постоје планови за сређивање, пре свега за изградњу трибина и реконструкцију кућица за учеснике. Ипак, врло лепа ствар коју негују је изнајмљивање сале и кухиње у Дому културе за било какве догађаје – од крштења, рођендана па до даћа – и све то бесплатно. Једини задатак који слављеници, или они у жалости, имају јесте да на крају оставе све просторије онако како су их затекли.

– Сад за Светог Трифуна имамо јубиларну 25. манифестацију „Сремска винијада” и тренутно смо у припремама – каже Сабол. – Немамо у селу неке велике произвођаче ни подруме, па их зато овде скупљамо. Долазе нам и гости из Хрватске, Босне, Словеније. Мислим да им је мотив да се представе, упореде шта имају, шта немају. Донели смо одлуку да 14. фебруара буде оцењивање, а 15. фебруара правимо завршно вече јер су prеthodni дан ипак сви у својим виноградима.

Леа Радловачки

Фото: С. Шушњевић