„Dnevnik” u selu neobičnog naziva: Krušedol

Malo li je razloga biti ponosan Krušedolac? Ali sve to jesu razlozi zašto su oni, koji su ostali u tom selu, odlični domaćini koji su nas, tokom nedavne posete, dočekali toplom pogačom, dok su zvona lokalne Sretenjske crkve zazvonila samo zbog nas.

Ima svega kod nas, kaže nam predsednik Saveta Mesne zajednice Krušedol i poljoprivrednik Pavle Misirkić, jedan od retkih omladinaca koji je odlučio da ostane u svom rodnom mestu.

Kako dodaje, ovo nije malo selo gde su svi složni, ima svakakvih ljudi, nije baš sve sjajno.

Najveći krivac je teško vreme, pa se ljudi slabo druže i samo vijaju svoje obaveze i potrebe, veli Misirkić.

U trci s vremenom i novcem, na blatnjavim ulicama Krušedola, usled nedavno uvedene gasne mreže, možete sresti samo živinu i pse, a kako su nam u Mesnoj zajednici rekli, nismo stekli pogrešan utisak. Jer, to selo, staro više od pet vekova, sada broji jedva 300 stanovnika i stotinak kuća, dok su one prazne, kojih je sve više, rasprodate. Ljudi iz grada su ih pokupovali, ali i ostavili da se urušavaju, premda imaju nameru da nekad nešto urade i ožive oronule placeve.

Dobro ste sve videli, mi smo kao na salašu i sve više ćemo to i biti, priča s osmehom, ali ne i s oduševljenjem, član opštinskog veća Irig Stanimir Radulović.

Problem je, dodaje naš sagovornik, što im je ovde staro stanovništvo, a mladi odlaze u grad.

Vrlo verovatno da će nam se uskoro ugasiti i osnovna škola. U njoj sad imamo oko 15 đaka do četvrtog razreda, uključujući i decu iz Prnjavora, dok ovi stariji putuju za Irig. U moje vreme se išlo u Maradik, on nam je na tri kilometra, ali je to druga opština, pa đaci nemaju obezbeđen prevoz, kaže Radulović.

Premda je vernika sve manje, krušedolska Sretenjska crkva izgleda ko nova, a popa u penziji, Petar Jovančević, rado prima posetioce kad god da naiđu. Iako nerado spominje, godišnje krsti jedno ili dva deteta, dok su u poslednje tri godine bila samo dva venčanja. A sahrana... Nećemo spominjati broj.

Prošle godine smo sve uredili: fasadu, behaton, dvorište, u crkvi smo preuredili ikonostas, stavili pod, stavili nov nameštaj, sredili enterijer, nova vrata, izolaciju, sve što se moglo, ne krije radost sveštenik, ali ni tugu za freskama koje su uništili zub vremena i neprijatelji, pokazujući nam freske koje prikazuju lica „iskopanih” očiju.

Kako kaže, crkva je rađena od 1509. do 1512. godine i slava nam je 15. februara.

Iskoristili smo priliku da posetimo i manastir Krušedol, gde nam je neočekivano bio domaćin protosinđel otac Fotije, koji je u svojoj priči stavio akcenat na značaj vere u Boga, kao i menjanje svesti ljudi po pitanju monaštva koje je, kako tvrdi, odraz samog naroda. Manastir dnevno poseti oko 50 ljudi, dok u jeku sezone, bezmalo ih bude i do hiljadu.

Autobuske linije, čini se, odavno nemaju. Nekad su meštani triput dnevno imali mogućnost da odu do Novog Sada i jednom za Beograd, a sad osim đačkog autobusa i taksi-kombija, malo ko saobraća zarad transporta. Osim ako ne računamo kamione koji prevoze kamen do Sremskih Karlovaca zbog brze pruge koja se gradi...

Loša nam je putna infrastruktura, dodaje Radulović, ističući da je sam položaj sela pravo bogatstvo.

Po njegovim rečima, oni su zadnje selo koje se graniči s Opštinom Inđija i imaju put koji je širine 2,3 metra, a kog su totalno razbili kamioni koji vuku kamen za brzu prugu.

Razbili nam i nov put ka Karlovcima, a to nam je žila kucavica, jer nama je Novi Sad grad kom svi gravitiramo, ne prema Rumi i drugim mestima. Kad se završi pruga, onda će nam raditi put, obećali su..., veli naš sagovornik.

A dok vera ne uvene, meštanima Krušedola ne preostaje ništa drugo nego da se bave poljoprivredom ili da rade po okolnim fabrikama.

Krušedolci su juče obeležili crkvenu slavu Sretenje Gospodnje. Običaj nalaže da održi liturgija u Sretenjskoj crkvi, okupe se i deca iz škole, organizuje se simboličan program, dok posle liturgije bude mala svečanost, a kum crkve donese posluženje, kolač i žito. U zavisnosti od vremenskih uslova, druženje se nastavlja ispred crkve.

Teško da može da se živi od čiste poljoprivrede, nadovezuje se mladi Misirkić, koji na skoro 50 jutara zemlje uzgaja suncokret, žito i kukuruz, dok od voća polako odustaje jer nema kome da ga proda.

Kako veli, ljudi nemaju svoju sigurnost.

Gledaju u nebo da vide kakvo će vreme biti i da li im se isplati da se bavi poljoprivedom... A najveći problem je što se 95 odsto stanovništva bavi poljoprivredom koja je faktički ugašena, pritom, stari ljudi stare, a mladi neće time da se bave, kaže Misirkić.

Nekad su, prisećaju se naši sagovornici, u svakoj kući bili vinari, dok je danas i toga sve manje, do te mere da vinove loze nema ni za lek. Najbolji pašnjaci su rasprodati ljudima sa strane, pa meštani više nemaju ni gde stoku da izvode na ispašu. Ali, kažu da u Krušedolu ima i vedrijih tema...

Istorija, tradicija, manastir, crkva, sve su to lepe stvari koje naše selo ima, priča nam Velimir Velja Prodanović, koji je pre četiri godine odlučio da napusti dosadni gradski život u Novom Sadu i vrati se u Krušedol.

Da je svakom selu jedna baka, kao što je Krušedolu baka Srbijanka, bilo bi više razloga za pozitivne misli.

Kad sam došla u Krušedol iz Babušnice, ovde u Sremu i Banatu je bilo kao da si otišao u Ameriku, priča nam Srbijanka.

Komšiluk je, veli, dobar, ali su im prazne kuće, dosta im izumirli svet, a mladi o’šli.

Da vam kažem, moje društvo je umrlo, a ovi mlađi, šta ću s njima? Popijemo kafu, ispričamo muke naše, malo ćaskamo ki svako, šta smo videli na televiziji, budalaštine koje su uveli... Inače je sve lepo u okrugu, samo da je normalniji život, kaže Srbijanka.

Kako kaže, ovde mu je milina, radi svašta pomalo, malo se bavi zanatstvom, ide po kućama opravlja struju, malo zarađuje, pravi domaće masti, kulena, kobasice, slanine, ali ima i bitnijih stvari koje treba da se ispričaju i koje treba da se znaju...

Probali smo svežu pogaču koju je ispekla čika Veljina mama koja je, srećan je sin, u 95. godini života! Pušilo se, vala, pecivo prošarano šećerom u prahu, da smo zaboravili na red mesa, red masti...

Nego, Krušedol je nastao u 15. veku, a ime je dobilo po posađenoj kruški, jer ovo se nekad zvalo Kruškin Do, vraća nas Prodanović u istoriju, prevrćući papire koje je spremio da nam nešto bitno ni slučajno ne bi promaklo.

Kako veli, ova zgrada Mesne zajednice se nalazi gde je bila ta kruška...

Sada, kad se stariji okupe, najviše vole da se prisećaju vremena kad su bili mladi, pa pravili igranke, koncerte velikih rok bendova, kada ih je bilo više, kad su bili složniji, bogatiji, bezbedniji i željni odlaska skoro kao i mladi danas. Zato danas u Fudbalskom klubu „Krušedol” treniraju fudbaleri iz sela „onoliko koliko ih imamo, a ono što nam fali, uvozimo iz okolnih sela”.

Lea Radlovački