„ДНЕВНИК“ У БОРБИ СА ВОЈВОЂАНСКИМ ВЕТРЕЊАЧАМА – БЕЛО БЛАТО У хладу сибирских брестова спава Трнова Ружица
Од преосталих десетак ветрењача у Војводини, најмање доступних информација има о оној у Белом Блату, иако је по свему судећи, она најдуже остала у фунцији јер се у њој млело жито и кукуруз све до 1971. године.
Истина, последњих тридесетак година свог рада, ветрењача у Белом Блату није користила ветар за погон, јер су је још Немци током Другог светског рата, прво пребацили на дрва и гас, да би након рата у њу био убачен мотор на струју.
Оно што се зна јесте да је ветрењачу у Белом Блату подигао 1896. године Јано Бурик из Арадца, који се са групом својих сељана, доселио у Бело Блато. У то време у ветровитом Банату, оне су постале врло популарне и практично их је у тим последњим годинама 19. века никло на десетине у овом подручју...
Белоблатска ветрењача налази се у дворишту некада чувене фирме „Јединство“, која се бавила прерадом трске а која је након prеthodnih двадесетак година транзиције на крају затворена пре годину дана и остала је само портирска служба која чува објекте предузећа који практично окружују ветрењачу. И не само да је окружују, већ је једна зграда, некадашња радничка менза и део управе, буквално назидана „зид на зид“ на ветрењачу.
Иако спољашњи зидови и даље делују доста компактно, назиру се и неке пукотине, које ће се сигурно ширити поготово на местима где из њих расту сибирски брестови по којима је познато Бело Блато због дрвореда који се простире кроз цело село. Нека стабла која избијају из зидова ветрењаче сигурно су ту већ пар година и уколико вегетација настави да расте на и око ње, ветрењача у Белом Блату ће убрзо изгледати као замак у којем је заточена уснула Трнова Ружица, с тим да се у овој банатској верзији приче не може гарантовати срећан крај.
Ветрењача у Белом Блату се већ више од десет година налази у режиму prеthodnе заштите Завода за заштиту споменика културе Зрењанин, али на ветрењачи нису рађени никакви конзерваторски радови нити реконструкција објекта. У време док је “Јединство” још било јака фирма, постојала је идеја, да се ветрењача реконструише да се у њој отвори сувенирница и продавница предмета од трске. Међутим, обзиром да је на снази већ била мера prеthodnе заштите од стране Завода, услови под којима је то могло да се изведе су били врло строги и скупи, због чега су у “Јединству” одустали од те идеје и ветрењача није успела да се “преквалификује”…
Мини верзија неколико километара даље
Колико је снажно то наслеђе које доносе ветрењаче, али колико су и саме по себи атрактивне као појава, показује и мини ветрењача (4-5 метра висине) која је сазидана на улазу у ресторан „Трофеј“, неколико километара од Белог Блата ка Перлезу. Иако место на којем се налази ресторан није везано за ветрењаче, власник је одлучио да башту оплемени „ветрењачицом“ која служи и као нека врста препознатљивог оријентира на овом делу пута.
Због лошег стања у којем се налази дрвена грађа унутар ветрењаче и опасности од урушавања степеништа и греда које држе преостале делове механизма, улазак унутра није дозвољен, али смо кроз рупу на једном прозору ипак успели да направимо и пар фотографија унутрашњости приземља.
Интересантно је да смо на све три ветрењаче које смо до сада обишли, у Бечеју, Чуругу и Меленцима, камење којим се млело затекли испред њих. Исту ситуацију смо имали и у Белом Блату где два камена из ветрењаче „одмарају“ у хладовини недалеко од ње, док је већина опреме старог механизма трајно изгубљена.
Крмећој срећи нема краја
Нови врели талас кренуо је од викенда, а то предосећају и блатњави прасићи са газдинства „Матић“ смештеног одмах иза долме на путу од Титела ка Перлезу. Срећом по њих, а и по стадо крава са истог салаша, они усред пашњака имају шумицу, а усред шумице језерце. Крмећој срећи нема краја!
Иако је Бело Блато помало скрајнуто (као и већина села у Банату), оно се наслања на Царску бару један од најразноврснијих Специјалних резрвата природе, што је огроман потенцијал овог села којем би фунционална ветрењача сигурно добродошла да употпуни туристичку понуду коју последњих година покушавају да развију.
Нико Перковић