ОВА КРИЛА МОГЛА БИ ПОНОВО ДА СЕ ЗАВРТЕ „Дневник“ у борби са војвођанским ветрењачама – Чуруг
Када је пре неких 178 година бродовима из Мађарске у Чуруг допремљена комплетна грађа и опрема за седам ветрењача, сматрало се да у ово бачко село стиже тадашње „светско чудо“ технике и вероватно нико није могао да претпостави да ће „дебело“ у 21. веку једна од њих још увек стајати и да ће и даље привлачити пажњу, али сада као вредни споменик раног индустријског наслеђа Војводине.
Од седам тада саграђених ветрењача на рубовима Чуруга, преживела је једна – Рођина ветрењача која је у међувремену постала и један од симбола овог села. Ова ветрењача је већ генерацијама у власништву породице Стојшин која носи и шпицнамет односно како у Чуругу више воле да кажу поруганије Рођини те отуда и њено име под којим се и у Заводу за заштиту споменика културе води као заштићен објекат.
Захваљујући предусретљивости Марије Чупић из туристичког инфо центра у Чуругу екипа “Дневника“ је добила прилику да завири у Рођину ветрењачу, при чему нас је Марија спојила и са чика Лазом Каћанским, локалном легендом и ходајућом енциклопедијом Чуруга (додуше уз помоћ штапа).
- Оно што је посебно интересантно јесте да је комплетан механизам ветрењаче направљен од дрвета укључујући и зупчанике и систем преноса снаге. Врло мало има метала, понека оплата, полуга или шрафови. Када је у питању унутрашњост и сам систем за млевење жита, ова наша ветрењача у Чуругу је сигурно најочуванија од свих преосталих у Војводини – тврди чика Лаза Каћански.
Према његовим речима, пре петнеастак година је рађена рестаурација унутрашњости ветрењаче и тада је утврђено да би ветрењача релативно лако могла да се покрене и макар једним делом врати у функцију.
-Тада је урађен доста добар посао и то се и сада види по стању система и опреме унутра. Оно што би још требало урадити је механизам који окреће комплетан кров ветрењаче јер он мора да буде покретљив да се хвата повољан ветар или да се избегне неки олујни који би могао да оштети крила и пренос. Међутим, мислим да би и то вешти мајстори могли брзо да поправе јер заправо то су све прости системи полуга и преноса снаге – каже чика Лаза Каћански.
Колико су Чуружани поносни на ветрењачу сведочи и велики мурал који је осликан на једној од кућа у селу који каже „Чуружани не бојте се глади док Рођина ветрењача ради“. Истина је да је ветрењача престала да меље жито пре педесетак година, али како чика Лаза Каћански тврди, ако би затребало, она би брзо могла да заврти своја крила.
Иако се у ветрењачи последњи пут млело жито и кукуруз негде средином седамдесетих година прошлог века, у унутрашњости заиста делује као да би жрвњеви могли лако поново да зашкрипе. Сва опрема изгледа солидно, дрвена грађа стара скоро два века делује здраво, а млинско камење стоји са стране и као да чека да их неко опет постави на своја места па да се ветрењача изнутра поново сва забели од брашна...
Са друге стране спољашност ветрењаче која се добро држала првих 150 година, сада је исто приспела за макар мало „козметичких радова“. Зидови дебели око метар нису угрожени, али на фасади се виде знаци година које је преживела.
- Надамо се да ће се наћи неко решење и да ће Завод наћи новце да се коплетира реконструкција, а можда и врати функционалност ветрењачи. Она је и сада атракција села и пуно сам људи овде доводио да им је покажем и сви су одушевљени када је виде и унутра, а када би још понекад могли и да је покренемо, мислим да би то био јединствени осећај за свакога – каже чика Лаза.
За разлику од неких војвођанских ветрењача које су након престанка са радом остављене у атару на „ничијој земљи“ где су их prеthodnih деценија биле „черупане“ све док се нису урушиле, Рођина ветрењача у Чуругу се на срећу налази у оквиру дворишта куће у којој се станује па је на тај начин заштићена од непозваних гостију, а главни стражар је весели браонски јазавичар по имену Снупи чијим радосним окицама и клемпавим ушима ништа не може да промакне...
Како смо и најавили у једном од prеthodnih недељних издања нашег листа, „Дневник“ ће и у наредним седмицама наставити да обилази преостале војвођанске ветрењаче, а о којој ћемо тачно писати наредне недеље, одлучиће правац ветра.
Нико Перковић