БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Рума (1) Кипови заштитници још увек стражаре испред вароши (ФОТО)

Овог пута по врелом недељном поподневу ушао сам у град из правца Ирига. Истим оним путем на који су пре 230 година постављене страже да се житељи Руме не заразе “Иришком кугом”. Ту се од 1797. налази споменик Кипови.

Епидемије куге које су током историје више пута погађале Европу нису заобишле ни територију Срема. Једна од најпогубнијих је на овом подручју харала 1795/1796, а како је највише страдао Ириг и његова околина, често се назива и Иришка куга. Тада је преминуло 53% популације овог места. Болест се прво појавила у Београду, а одатле ју је заплашени народ бежећи пренео у фрушкогорска села. Да би се спречило даље ширење болести, аустријске власти су забраниле напуштање заражених области, око њих су били ископани шанци и постављане страже (санитарни кордон).

Након престанка епидемије, у знак захвалности Богу што их је поштедео страшне пошасти, грађани Руме су 1797. подигли споменик. Обележје се састоји из два дела, мањег и већег, који су постављени на обе стране пута. Већи део је богато декорисан, на врху је постављено распеће, а испод њега фигуре за које се сматра да представљају свеце Рока и Себастијана, који се у римокатоличкој цркви поштују као заштитници здравља.

Улазим у Руму и крећем према насељу Брег. Наилазим на Цркву Св. Николе окружену лепо уређеном портом. Верује се да је Рума имала цркву још од најстаријих времена, јер се 1566. године међу становништвом помињу и три свештеника. Та црква је била претеча данашње Николајевске цркве, са истом црквеном, а тиме и сеоском славом. Године 1731. се помиње румски свештеник Стојан Орловић. Две године касније један извор наводи да Рума има од раније своју цркву. Половином 18. века црква је носила име Св. Николе, вероватно наслеђено из старина, а помиње као дрвена са портом и неограђеним гробљем, „веома худа и стара“. Данашња црква је подигнута 1758.

У уредно одржаваном дворишту посађено је пуно цвећа, а поред бунара налази се и инсталација код које се уметник размахао па ту видимо макету цркве у византијском стилу, мале анђеле какве продају каменоресци, један католички кип Богородице и два српска грба. Стижем до насеља Брег у којем традиционално живе румски Хрвати. Данас их у граду према попису из 2022. има 548 а у целој општини 1.133. У овом делу града остало је и неколико улица које носе имена личности из хрватске историје и културе: Матије Гупца, Фрање Клуза, Аугуста Цесарца, Аугуста Шеное...

Хрватско културно-просвјетно друштво “Матија Губец” из Руме, је једно од најстаријих оваквих друштава у Војводини. Основано је давне 1903. и до данас ради без прекида. Друштво броји 420 чланова, распоређених у неколико секција. Из школе за тамбуру, која ради при друштву, се попуњава тамбурашки оркестар. Перјаница рада друштва је, свакако, Велики тамбурашки оркестар, који у пуном саставу броји 32 члана. Захваљујући управо овом оркестру, Рума је постала фестивалски град, јер је друштво “Матија Губец” једно од оснивача Фестивала музичких друштава Војводине. Сваке године, Велики тамбурашки оркестар ХКПД “Матија Губец” одржи свој годишњи концерт у великој дворани Културног центра у Руми.

Ту на Брегу налази се и Основна школа „Иво Лола Рибар”. Школа која постоји од 1956. у почетку је била истурено одељење Основне школе “Јован Јовановић Змај” из центра вароши да би се после осамосталила.

Међу некадашњим ученицима има доста познатих имена: Стјепко Гут – Дарко (џез музичар светског реномеа, професор на конзерваторијуму у Грацу), Ђорђе Јоцковић (професор на Пољопривредном факултету Универзитета у Новом Саду), Никола Радовац (амбасадор), Весна Тодоровић (доктор микробилогије), Мирослав Ћивић (магистар микробилогије и асистент на ПМФ-у), Милица Шијачки (асистент на Саобраћајном факултету у Новом Саду), Ђорђе Ђекић (магистар историје и асистент на катедри у Нишу), Мирјана Ђекић (магистар етнологије и сарадник Историјског архива у Новом Саду), Ђура Шефер (професор српског језика и писац)… Школа се налази у сецесијској згради прелепе али помало оронуле фасаде.

Српска православна црква Вазнесења Господњег у Руми, према Димитрију Руварцу, подигнута је 1761. у тадашњем Маљанском крају. Као оснивач и главни организатор овог подухвата јавља се свештеник Пантелејмон Хранисављевић. Сарадници су му били српски трговци и занатлије из Руме који су водили битку да издејствују дозволу за изградњу другог православног храма у граду, па је случај стигао и до тадашње царице Марије Терезије. Тек пошто је царица дознала да нов храм неће бити на терету општинскоих власти, те да Срби имају довољно средстава да опслужују нову цркву, одобрила је њену изградњу.

Наставак репортаже о Руми читајте на овом месту за седам дана.

Роберт Чобан