БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Госпођинци (2) Сложни живот на обалама Мале баре

Најстарија православна црква у селу била је од меког материјала (черпића) са сводом од плетера. Налазила се на јужној обали „Мале баре", лево од уласка у село, где се налазила кућа породице Локић. Тај храм је као и данашњи који је у центру села био посвећен Св. Архиђакону Стефану. По градњи нове цркве, стара је као непотребна била порушена. Садашња православна црква подигнута је 1826-1828. на месту где су биле до тада куће граничарских задруга Мише Миркова, Јевте Ћурчића и Мише Пејина, као и млинови Саве и Марка Локића и Јове Васиљева. Локација нове цркве је обележена 31. маја 1823. у присуству батаљонског команданта, пуковника Тимотија Живковића. 

Саму градњу цркве надзирала су двојица „полира" батаљонских. За ту богомољу се констатује 1893. да до тада још „није троносана" тј. освећена. За време Револуције 1848-1849. међу многим црквама у том делу Бачке страдала је ова у Госпођинцима али је после Буне обновљена средствима Хабсбуршке монархије и прилозима верника. 

Иконостас у храму је у богатој еклектичарској резбарији рад Јохана Кистнера, израђен између 1860. и 1870. Позлату је радио бечки мајстор Топфер истих година. Никола Алексић осликао је иконе 1855/56. али радио је извесне измене и поправке и седамдесетих година деветнаестог века. Иконе се живописане уљаним бојама на платну које је затим каширано на дрвену подлогу. Зидне слике урадио је такође Никола Алексић између 1860. и 1872. Црква има четири звона која су из 1923.

У порти цркве затичемо црни мермерни споменик паросима из породице Бељански као и њиховим супругама - попадијама.

Реч је о прецима славног дипломате и колекционара чија Спомен-збирка из Новог Сада сваког лета организује Дане Павла Бељанског у Госпођинцима са веома атрактивним садржајима који у овом село доносе нека од најзначајнијих дела српског и југословенског сликарства 19. и 20. века.

Поред СПЦ у селу постоји и Хришћанска адвентистичка црква која има велику нову богомољу. Хришћанска адвентистичка црква (ХАЦ) или Црква адвентиста седмог дана је протестантска верска заједница која своје целокупно веровање темељи искључиво на Светом писму, док у потпуности одбацује Свето предање које негују традиционалне хришћанске цркве. Њихова најистакнутија веровања, која дефинишу и њихов назив, су вера у Христов други долазак и светковање библијског седмог дана, односно суботе па их због тога многи зову и "суботарима".

Занимљив је историјат ХАЦ на овим просторима: "Чекаоци другог Христовог доласка" крајем деветнаестог века почињу да делују у Војводини која убрзо постаје колевка, а Нови Сад центар будућег организованог деловања Хришћанске адвентистичке цркве у овом делу Аустроугарске. Овој цркви, слично као и Назаренима прилазе највише Срби и то у селима у којима у то време православна црква није било довољно активна. 1892. Војводину посећује адвентистички проповедник и мисионар Лудвиг Ричард Конради и проповеда у Реформаторској цркви у Великом Бечкереку (Зрењанину). Први примерци адвентистичке литературе на српском језику појављују се 1894. Млади еванђелиста Џон Ф. Хинергарт 1898. долази у Војводину и оснива прве суботне школе и месне цркве.

У трећу цркву у селу одлазе овдашњи Русини и Украјинци. Гркокатолички парохијски храм Светог архангела Михајла саграђен је 1970. у време управљања парохијом свештеника Јулијана Хорњак-Кухара. Парохијски дом подигнут је залагањем ставрофора Јоакима Холошњаја 2000. Најзначајније културно добро парохије представља ''Напристолно Јеванђеље'' из прве на овим просторима 1752. саграђене гркокатоличке цркве брвнаре Светог чудотворца мирликијског Николаја у Руском Крстуру. Јеванђеље, штампано у Синодалној московској штампарији крајем прве половине 19. века, поклоњено је након проглашења самосталне капеланије 1934. а у циљу иницирања редовног чинодејствовања, цркви Светог Архангела Михајла у Госпођинцима.

Иначе, ратни вихори 1914. и 1941. нису заобишли ни Госпођинце и житеље овог села. Из тог времена и данас се чува у Српској православној цркви барјак са 98 плочица — имена добровољаца из Првог светског рата. Борба против фашистичког терора однела је 71. жртву овог малог бачког села.

Најпознатији академски сликар и вајар из овог дела Бачке свакако је Стеван Боднаров (1905-1993). Рођен је у сиромашној русинској породици у Госпођинцима. За време школовања напушта браварски занат и 1925. ступа у Уметничку школу у Београду. Најпре је учио вајарство код Петра Палавичинија, а потом сликарство код Михаила Миловановића. Од 1930. је имао излагања на пролећним и јесењим изложбама у Београду, а самостално излаже је излагао и 1933. у Београду и 1934. у Новом Саду.

Боравио је у Паризу од 1934. до 1935. и 1938. до 1939. године и тамо одржавао изложбе. За време Другог светског рата, због учествовања у Народноослобоидлачком покрету (НОП), од 1942. до 1944. је био затворен у Бањичком логору, а у пролеће 1944. године је отишао у партизане.

Учествовао је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.

Боднаров је остао прилично доследан својим схватањима, заступајући реалистички стилски израз у вајарству и у сликарству. Бавио се последњих година минијатуром и у њу увео динамичнију фактуру. Као сликар највише се бавио сликањем портрета и градова. Био је члан Савеза комуниста, а после Социјалистичке партије Србије. Биран је за члана Савета СР Србије и члана Савета САП Војводине као и један је од оснивача и активиста Фондације „Солидарност Србије”.

Умро је 20. маја 1993. у Београду а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. За свој рад више пута је награђиван. Добитник је Награде Владе НР Србије 1947, Награде „4. јули“ 1973. године, Седмојулске награде СР Србије 1973. године, Награде „Божидар Валтровић“ 1984. године, нагрде СУБНОР-а Војводине „Јован Поповић“ 1988. и Вукове награде 1988. године. Носилац је Ордена рада са црвеном заставом и Ордена заслуга за народ са сребрним венцем. У сећање на његов рад организују се ликовне колоније у Госпођинцима под називом „Сусрет код Боднарова”.

На госпођиначком гробљу затичемо неке од трагова ових злочина. Један надгробни споменик сведочи да су 16. јануара 1942. у време злогласне Рације убијени Тодор Томин Шумар (21), Максим Чиплић (21), Бранко Браца Исаков (18) и Милош Гостојић (26).

На помало оронулој фасади зграде Месне заједнице налази се још једно сведочанство, табла на којој пише: "У овој згради су пре 15 година, од 6. до 10. јануара 1942. мучени родољуби од стране окупатора. Из ње су ношени на Тису и тамо погубљени. 4. јули 1956".

На крају смо обишли и Железничку станицу Госпођинци. Ово запуштено и тужно здање није у функцији већ деценијама од како је седамдесетих година укинут путнички а 2016. и теретни саобраћај па је донета одлука о демонтажи пруге. Као и на многим другим затвореним железничким станицама у Војводини и овде је на "слепим колосецима" остало да рђа на киши неколико великих теретних вагона.

Роберт Чобан