БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Белегиш

Коњички клуб „Мирела” у Белегишу једно је од таквих места где можете да уживате у друштву најлепших животиња на свету. Власник Слободан Јовановић Слоба дао је свом клубу име по сестри Мирели која је прерано преминула. Дочекује нас Бојан, Слобин сестрић и Мирелин син и показује благо које овде имају. Поред школе јахања, изнајмљивања понија за дечије рођендане и изнајмиљивања фијакера за свадбе, овај клуб нуди и услуге „пансиона за коње”... Дакле, ако имате коња а немате услове да га држите, овде за 200 еура месечно имате боравак, храну и хигијену за свог љубимца. Поткивање и ветеринара плаћате ви.

Бојан нам са поносом показује њихову колекцију фијакера од којих су неки и из 19. века; њиховог највећег и најмањег коња као и уље на платну на којем су приказани његов ујак Слоба са покојном сестром Мирелом, тамбурашима и наравно - коњима.

Напуштамо Коњички клуб „Мирела” и две баке на шору упућују нас у правцу цркве. Село има пуно сачуваних аутентичних панонских кућа. Испред једне затичемо јато голубова - репана.

Белегиш је настао у 16. веку, кад су се 23 породице доселиле на десну обалу Дунава. Саградили су малу цркву од плетера, покривену трском. 1731. изграђена је друга, модернија црква. Тада је село већ бројало 230 кућа.

Пошто је Дунав односио брег на ком је била друга црква, зидови су почели да пуцају и тону у земљу. Садашња црква у Белегишу је трећа која је подигнута откако је село настало. Српско ратарско певачко друштво је добило свој дом у мају 1939. За време Другог светског рата Белегиш је био партизанска база, а 14. марта 1944. у Белегишу је формиран Главни Народноослободилачки одбор Војводине.

У Белегишу је 1925. рођена Вера Мишчевић, партизанка и борац Треће војвођанске бригаде. Вера је погинула октобра 1944. код Обреновца, током борби у склопу Београдске операције. 1953. проглашена је за народног хероја, а 1974. у селу јој је подигнут споменик, испред Основне школе, која носи њено славно име.

Споменик на почетку улице Вере Мишчевић је само подножје крста подигнутог 1868. Овакви споменици су углавном постојали у сваком селу на раскрсницама, а према народном веровању они би штитили село од разних недаћа…

Према попису из 2011. у Белегишу живи 2.973 становника од чега су 93% Срби и 3% Роми. Протеклих десетак година велики број Београђана купује куће или гради викендице у Белегишу који је и раније био место за одмор на обали Дунава о чему сведоче и неки предратни летњиковци, попут Виле Олга  на коју наилазимо са леве стране на путу за Старе Бановце.

Стижемо до центра села у којем се у савршеном складу налазе православна црква из 1927, споменик палим партизанима из 1956. и савремено дизајнира школа отворена 2021.

Први православни храм у Белегишу, са сводом од дасака покривених трском, био је саграђен од прућа и блата. Ново пространије сакрално здање подигнуто је 1731. а осветио га је епископ крушедолски Никанор (Мелетијевић). 1733. у извештају Карловачке епархије за цркву у Белегишу пише: “Црква нова, од плетера, покривена трском, свод од дасака, звоно мало.” Црква је имала иконостас са Недреманим оком и пет већих икона. Друга црква саграђена је 1766. За сликање њеног иконостаса, певница и тронова, црквена општина је 11. априла 1809. закључила уговор са Георгијем Лацковићем. Исте године Стефан Гавриловић, карловачки сликар, упутио је писмо Конзисторију у коме се жали да је црквена општина у Белегишу за сликање иконостаса са њим склопила уговор још 1805. али су радови одложени јер општина није имала довољно новца. Он је тражио од Конзисторија да уговор црквене општине са Лацковићем поништи. Крајем маја 1809. Конзисторија је потврдила уговор цркве општине и Георгија Лацковића, па је он и осликао иконостас који је био у употреби до друге половине 19. века. Црквена општина у Белегишу, је 1874. затражила од Архидијецезалног административног одбора да радове на иконостасу повери Николи Марковићу који је радове завршио три године касније.

Црква Преноса моштију Светог оца Николаја (22. мај) у улици Краља Петра Првог бр. 117 у Белегишу је монументална грађевина, неуобичајено је великих димензија за место у коме се налази. Представља значајан пример црквеног градитељства из прве половине 20. века. Дефинисан као српски национални стил, овај архитектоски правац је баштинио најбоље из традиције средњовековне српске архитектуре и прилагођавао је потребама и новом схватању црквеног градитељства. Црква је богато украшена вученом и ливеном пластиком, трифорама и розетама и другим декоративним елементима, стилски неуједначеним. Примери обнове националног стила су ретки у црквеном градитељству у Срему, а црква у Белегишу на најбољи начин репрезентује све одлике овог стила.

Црква је грађена од 1924-1927. Зидали су је Коста Ђаниш и Сава Шкорић из Шапца, а 4. јула 1927. осветио је патријарх Димитрије. Певао је чувени белегишки хор Српског ратарског певачког друштва. Из старе цркве пренет је иконостас Николе Марковића, али је по димензијама био мали за нову, па су са сваке стране додате још по три нове иконе. Према Летопису цркве у Белегишу “моловање цркве, оправку и дометак иконостаса и столова преузели су декоративни молер Алекса Кузминац из Шапца, позлатарски посао Стеван Кузминац из Земуна, а сликарски Стефан Стефановић из Карловаца”. Дуборез на столовима и иконостасу радио је Алојз Кустер из Инђије.

На јужној страни врата су двокрилна, са лучном нишом изнад њих у којој се налази икона светог Николе. Црквене двери су храстова и масивна, обрађена на исти начин као врата на западном, прочељу. Часну трпезу у олтару подигао је Стефан Орловић, за време владавине цара Франца првог и управе митрополита Стефана (Стратимировића), 1817. Од полираног мермера је црвенкасте боје – “будимског”, вероватно из Мађарске.

Храм је комплетно реновиран 2015. и 2016. године, средствима општине Стара Пазова и средствима Црквене општине Белегиш. Када смо је обилазли, црква је била отворена па сам се попео на кор и у торањ, традиционално посећен од стране локалних голубова.

Као што сам рекао, мало је места у Војводини у којима су тако добро уклопљени црква, споменик из НОБ-а и неки објекат савремене архитектуре као што је то случај са Белегишом. Споменик посвећен мештанима Белегиша који су страдали у Другом светском рату. Величине је 8,15 х 5 метара, на предњем делу основе споменика се налази бронзани рељеф са представом стрељања жртава а са задње се налази спомен плоча у бронзи са именима страдалих. На врх споменика је постављена бронзана фигура младића са пушком у десној и уздигнутом руком. Фигура је висока 3 метара а споменик је рад вараја Лукића, подигли су га мештани села 1956.

Иза споменика налази се зграда Основне школе која носи име Вере Мишчевић, партизанке рођене у Белегишу која је погинула код Обреновца у октобру 1944.

Попут Старчева и Винче - и Белегиш има своју „културу” када је о археологији реч. Белегишка култура је из бронзаног доба и захватала је области Срема, Бачке, Баната и Шумадије, а у југоисточној Румунији јој је сродан локалитет Кручени. Ова култура, иако мало распрострањена, има велики значај, јер представља спој између културе Паноније, Карпата и централног Балкана. Сматра се да директно потиче од Ватинске културе.

У непосредној околини Белегиша, уз обалу Дунава, забележен је низ локалитета (Градац, Шанчине, Бродић, Чобановића сурдук) а неки од њих су у већој или мањој мери истражени. Сам назив „Белегишка култура” увео је проф др Никола Тасић (археолог, научни саветник, проф. на Филозофском факултету, члан САНУ и Европске академије наука и уметности) 1967. Он ју је први видео као самосталну целину. Први материјал који се данас сврстава у Белегишку културу ископао је Јосип Бруншмид (доктор археологије рођен 1858. у Винковцима) почетком 20. века у Сурчину. Главна налазишта ове културе су насеља на Гомолави, у Јакову, некрополе у Белегишу – Стојића гумно, Сурчину, Војиловици, Ковачици и Карабурми (Београд).

Мања заштитна археолошка истраживања на локалитету Белегиш-Градац изведена су 1954. да би се у наредним кампањама прешло на истраживање насеља на Шанчинама. На локалитету “Градац” истражена је некропола спаљених покојника са ритуалним начином сахрањивања, хронолошки опредељена у рано бронзано доба, а културно опредељена као винковачка. Поред некрополе пронађени су појединачни налази Вучедолске културе и остаци једног насеља с краја бронзаног доба. На локалитету “Шанчине” у Белегишу ископано је и вишеслојно насеље одбрамбеног карактера. Од 1954. са мањим прекидима до 1965. вршена су археолошка истраживања на секторима Шанчине, Градац и Стојића гумно. Материјал са ових истраживања се налази у Завичајном музеју у Земуну, који је данас у саставу Музеја града Београда и након што је био под кључем 20 година треба на јесен ове године да буде поново отворен па ћемо имати прилике да уживамо у посматрању ових вредних трагова наше прошлости.

На овогодишњем 44. салону архитектуре у Београду једну од награда (у категорији „Архитектура”) добили су аутори: Данило Граховац, Ивана Мијаиловић, Јованка Гојковић, а дело за које су награђени је Основна школа Вера Мишчевић која је грађена од 2018. до 2021.

Основна школа у Белегишу постоји од половине 18. века, али први писани податак потиче из 1772. и у њему се каже да школска зграда не постоји, већ учитељ, чије се име не помиње, децу учи у свом стану. Први учитељ (магистер) Лазар Симоновић, за кога се каже да своје ђаке учи читању, писању и рачунању помиње се 1780. Он је у школи у Белегишу провео више година. После њега се 1799. помиње учитељ Илија Мишчевић за којим следе Јефтимије Грабовски (1825), Рафаило Веселиновић (1860-1871) па Петар Бугарски (1872) и тако редом. Школа је 1802. имала 30, 1842. - 60, 1846. - 69, а 1871. - 83 ученика. Почетком 20. века школа је била четвороразредна, а имала је 369 ђака у редовној и 67 у пофторној настави. Стара школа у Белегишу запаљена је маја 1943. и у време рата настава се изводила у Парохијском дому или у приватним кућама у месту. Изградња старе школске зграде почела је 1948. и завршена је 1952. године. Од тада се у њој редовно изводила настава док 2021. није усељено ново спектакуларно здање.

Роберт Чобан