БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Стара Пазова (2)

А све је почело још крајем 18. века. Доласком прве групе Словака у Стару Пазову свештеник Самуел Шпанагел одржао је прву службу 25. јуна 1770. у Селенском шору под ведрим небом, у цркви која још није имала кров. Његовим доласком завршена је градња прве евангеличке цркве, која је била омања, без торња и звона и направљена од набијене глине. Доласком друге групе Словака, стара црква је постала тесна, тако да су 31. августа 1771. ударени темељи новој богомољи.

Садашња словачка црква по архитектури је једнобродна грађевина орјентације север-југ. Постављање сата на торањ учињено је 1819.  На северној фасади налази се главни портал. На левом крилу је забележена 1771. година и стоји текст “Бог нама” а испод године је путир (симбол Светих тајни) са књигом (Библија као симбол Божије речи). На десном крилу стоји 1887. (година обнављања), и текст “Ми Богу”, испод је крст, срце и ленгер (сидро) симболи врлина).

Оргуље у цркви имају два реда реда дирки које су пресвучене танким слојем слонове кости. Према подацима које нам је дала Катарина Вереш (књижевник, публициста, глумица, парохијска службеница) у циљу декорисања ентеријера за цркву су 1887. купљене три свете слике - копије из Берлинске сликарске школе. Када смо дошли, Људмила је косила траву у дворишту цркве. Уз свештеницу Светлану, Људмила очигледно представља други стуб матријархата овдашњих Словака а легендарна Мира Бртка их надзире из облака.

Под у цркви је урађен 70-тих година 20. века од керамичких плочица, беле и небо плаве боје а у делу око олтара постављене су декоративне керамичке плочице са флоралном орнаментиком зелене и окер боје тако да по пољима формирају различите шаре са бордурама…

Бисер међуратне архитектуре у Старој Пазови је свакако овдашњи Соколски дом. Саграђен је 1931. у време када су ницали соколски домови широм Краљевине Југославије и то према нацрту који је бесплатно направио чувени српски архитекта и тадашњи начелник грађевине Момир Коруновић (1883-1969) из Београда. Остао је упамћен као зачетник савременог српско-византијског стила, јединог оригиналног архитектонског стила који је настао на овим просторима. Професор архитектуре Предраг Зрнић (потомак кнеза Теодосија Марићевића из Орашца) из Београда је разрадио тај нацрт, а радове је надгледао његов рођени брат Марко Зрнић, такође архитекта.

Соколско друштво у Старој Пазови основано је 15. августа 1906. на заузимање општинског лекара др Јована Бараћа и књиговође Штедионице у Старој Пазови Јована Вучковића. Друштво годинама није имало подесне вежбаонице па се из тих разлога крајем 1927. почело озбиљно размишљати о изградњи соколског дома. Захваљујући високој свести и увиђавности, општинских одборника, на челу са адвокатима Виктором Рупом и Бранком Кијурином, Соколско друштво добија у центру места погодно земљиште за зидање свога дома. Општински одбор је тада дао помоћ у износу од 30.000 динара, такође је исти новчани износ на залагање чланова друштва дала и Петроварадинска Имовна Општина, а чланство и грађани су скупили око 100.000 динара.

1930. Управни одбор закључује да дом који се ради пуном паром назове дом Краља Петра Првог Ослободиоца „као видан знак захвалности великом Краљу Ујединитељу нашег народа”, чиме друштво крунише свој рад започет пре 25 година. Друштво је приредило велику свечаност 5. октобра 1930. приликом освећења камена темељца дома.

Још једна пазовачка организација са српским патриотским предзнаком била је јако активна у међуратном периоду.

Зграда у улици Вука Karayića бр. 6 некада је била Дом одбора Кола српских сестара из Старе Пазове. У извештају Кола српских сестра овог места за 1930. у календару “ Вардар” стоји да је земљиште за изградњу Просветног дома поклонила Српска црквена општина а један део прилога за подизање дома чланице су добиле од одбора Кола српких сестара из Ниша, Херцег Новог, Дрвара (Босна), Крушевца, Ђевђелије, Руме, Сремских Карловаца, Пећи и Сиска. У то време сем школе за Србе није било ни једне просветне установе па је постојала потреба за изградњу дома у који би се сместила занатска школа, дечије обданиште и забавиште. Чланице су и наредне године наставиле да скупљају прилог за изградњу дома и успеле да скупе још средстава од својих чланица иако је та свота била далеко од предрачуна за зграду. Коло српских сестара из Старе Пазове је писало разне молбе за помоћ око изградње од свих министарстава, тадашњој Дунавској Бановини, а од ташадњег бана добиле су обећање да ће им помоћи. Све молбе које су послале добиле су назад са одговором да за ту сврху нема средстава. Осећајући потребу своје средине решиле су да зидају свој дом па макар и смањиле план и сазидале само један ред просторија са улице. Прорачун за изградњу Дома износио је прво 200.000 динара. Увиђајући да је немогуће извести зграду таквих размера, због недостатка средстава, Одбор је у сагласности са инжењером Миланом Поповим (зет старопазовачког велепоседника Николе Петровића кога смо помињали прошле недеље) скратио план, те је после обављене лицитације, изградња дома поверена најјефтинијем понуђачу уз своту од 17.500 дин за зидарски и тесарски посао.

За време Другог светског рата зграда је служила као усташки штаб где су мучени многи родољуби.  На згради  су 1946. године постављене две плоче од ваљаног камена са именима жртава фашизма на српском и словачком језику. После рата зграда је служила као читаоница, а данас је у њој Основна школа “Бошко Палковљевић Пинки”.

Велики је број Пазовчана са значајним биографијама а за већину њих шира јавност на жалост није чула. Миливој Ковачевић из  Туристичке организације Стара Пазова проучавао је њихове биографије а ја ћу за ову прилику издвојити занимљиву причу о Владимиру Конштантину Хурбану.

Рођен је 4. августа 1884. у Старој Пазови, као друго дете старопазовачког евангеличког свештеника Владимира Хурбана (1850-1914) и Аугусте рођене Штур. Народну школу завршио је у Старој Пазови, нижу гимназију у Сремској Митровици, вишу у Винковцима и после паузе због болести у Загребу. Студирао је теологију у Бечу (1903-1906) и Братислави (1906-1907) где је написао и своје прво дело „Бадње вече”. Био је капелан и катихета у Старој Пазови од 1908. (наследио је очеву парохију 1914.) до 1950. Од оца је наследио љубав према уметничком стваралаштву у прилог томе говори и податак да је још као дете издавао лист “Мравец”. 1903. у Старој Пазови почела је са радом аматерска драмска дружина, где се Владимир укључио као глумац и редитељ. Књижевни рад почео је са лаким једночинкама “Кад захлади” (1905) “Посрећило се!” (1907) и др., које је, под псеудонимом ВХВ, објавио у часописима. Први радови нису имали значајну уметничку вредност и нису доживели успех. Каснија драмска дела, настала од 1920. и даље, боље су прихваћена и постала, окосница репертоара словачких аматерских позоришта. Његове драме су тематски везане за “доњоземски амбијент” (Словаци из Словачке - просторе Војводине зову „Доња земља”, слично као и Мађари). Најпознатије и најуспешније драме ВХВ су „Сметови” (1922) и „Земља” (1931). Написао је збирку приповедака „Пазовачко штиво” али је његов главни књижевни фах била драма: скечеви, радио драме, филмска сценарија, оперете, либрета, сценске слике, драмске приче од чега 20 целовитих драмских дела. У својим експерименталним драмама „Хомо сапиенс” и „С.О.С.”, Владимир Хурбан се уписао у авангардне писце у историји овдашњег театра. Према речима Павела Палковића “иако у своје време недовољно цењен, а касније неправедно запостављен, Владимир Хурбан је неоспорно најзначајнији драмски писац са ових простора у првој половини 20. века у корпусу словачке књижевности.

1918. са професором Звонимиром Ткалцом, оснива прву Реалну гимназију. Као свештеник и уметник своју снагу усмеравао је на привредни и културни препород насеља и заступао је народ у свим областима живота и био јако добар пријатељ и сарадник са православним свештеницима Симеоном и Милојем Араницким. Уз сарадњу Симеона Араницког и тадашњих лекара стварају услове за здравствену заштиту и рад Црвеног крста. Био је директор Словачке банке у време највеће светске инфлације од 1928. до 1933. Улаже велике напоре у изградњи Словачког народног дома 1928. тежи комуналном развоју, подстиче изградњу фабрика и наглашава значај занатске делатности. Краљ Петар Други Карађорђевић га је, 11.октобра 1940. одликовао Орденом Светог Саве петог степена на предлог Министарства просвете, за допринос развоју књижевности и уметности у Краљевини Југославији. Његова дела се налазе на репертоару професионалних позоришта у Словачкој као и аматерских позоришта у Војводини а нека од њих превођена су на српски и енглески језик. Борба против комунизма због које је трпео разне увреде и шиканирања вероватно је погоршала његово здравствено стање, остао је сам, разочаран и напуштен од стране сарадника и послератне интелигенције. Преминуо је 28. септембра 1950. од последица дијабетеса а сахрањен је у породичној гробници на старопазовачком гробљу.

Роберт Чобан

Породична трагедија славне уметнице

Испред „Галерије Мира Бртка” у Старој Пазови налази се једно од дела славне уметнице - „Столица за размишљање”, скулптура од дебеле арматуре која позива пролазнике да седну у њу и добро размисле.

Галерија Центра за културу у Старој Пазови основана је 2003. Своја дела је до сада у њој излагало преко 300 уметника, прича нам предусретљиви директор. Тренутно је у њој изложба „Васа и ја - Васја” на којој су приказани радови београдске сликарке Војиславе Tanuryić Белић (1965).

Мира Бртка, чије име носи галерија, била је сликарка, вајарка и редитељка (5. октобар 1930, Нови Бановци - 18. децембар 2014, Београд). Њен супруг је био Драган Кресоја, познати филмски редитељ, а њихов син је био камерман Милош Кресоја.

Мира Бртка завршила је Академију за филм и позориште у Београду, те се педесетих година бавила позоришном и филмском режијом. Режирала је кратке филмове за Загреб филм и Неопланту у Новом Саду 1958. Истовремено је урадила и сценарио за први цртани филм Београдске школе цртаног филма (“Солиста Николе Мајдака”), а затим одлази у Рим где завршава Академију за сликарство…

Супруг Мире Бртке, Драган Кресоја, трагичноје изгубио живот 6. новембра 1996, када се хеликоптер у којем је снимао прве кадрове филма „Сутон над Београдом“ срушио на ушћу Саве у Дунав. Том приликом погинуо је и његов и Мирин син Милош, који је био камерман. Најпознатија редитељска остварења Драгана Кресоје су „Крај рата“, „Октоберфест“, „Оригинал фалсификата“, “Пун месец над Београдом”, “Још овај пут”, “Тамна је ноћ”...